Prethodni članak
Predizborno šibicarenje
Objavljeno 16/01/2020
Piše: Aleksandar Arsenijević
Koliko god se gospodar srbistanski Vučić i njegova nazadna bratija pravili da ih najavljeni bojkot predstojećih izbora dotiče koliko i topljenje snega na Kilimandžaru, biće da ih, kako se bliže izbori, bojkot sve više žulja. Stoga je potpuno je razumljivo i očekivano da je, u nastojanju da motiviše vaskoliko nazadnjačko članstvo, gospodar spreman da u izbornoj šahovskoj partiji žrtvuje mnoštvo konja.
A boga mi i po neku kraljicu.
Kako inače tumačiti priznanje, ovih dana uhapšenog direktora Železnica, a kako prenosi Dezinformer, da je pare koje je dobijao kao mito delio sa ministarkom Zoranom Mihajlović. Drugim rečima, budući da je Dezinformer taj koji prenosi ono što veliki vođa misli ali nije rad da javno izgovori, biće da je ministarki Mihajlović istekao rok trajanja. A ko će, iz higijensko sanitarnih razloga biti uklonjen, da bi se vaskoliko nazadno članstvo ubedilo kako je najzad počeo obračun sa mangupima u njihovim redovima saznaće se vrlo brzo.
Na drugoj strani u nastojanju da na birališta izvuče što veći broj Srbistanaca kako bi pred Evropom demonstrirao parlamentarnu raznolikost, Vučić i njegovi su se setili raznoraznih Šapića, Stamatovića, Čanaka i čančića, Vacića… pa čak i izraubovanog Ilić magistra Velimira i posmrtnih ostataka Nove Srbije. Međutim, budući da je ova “ljuta opozicija” daleko od cenzusa koliko Srbistan od norveškog standarda, valjalo je nešto učiniti. Sniziti cenzus na tri odsto, osloboditi sirotu “opoziciju”, takse za prikupljene potpise i broj potpisa potrebnih za republičku listu redukovati na 3.000, a lokalne na 500 a sve da bi na izborima učestvovalo što više lista.
Da predizborno šibicarenje može obezbediti “opozicine” fikuse u skupštinskim salama verovatno smatra i uvaženi čačkonačelnik MrMi koji je ovih dana najavio da će Čačane usrećiti još jednim mandatom. Svesni su MrMi i nazadna čačanska bratija da će nova izborna pravila privući, kao što produkt metabolizma privlači muve, raznorazne likove i likuše rade da se na bilo koji način ogrebu o nazadnu družinu. U takvoj situaciji razumljivo je MrMijevo samozadovoljno hvalisanje nemerljivim rezultatima koje su u protekle četiri godine zabeležili on i njegov “stručni” tim, koji su Čačak vozdigli do nivoa metropole u kojoj sve cveta i besprekorno fercera.
Samo, ne bi bilo zgorega da MrMi malo protegne noge i prošeta se do kolonije Ratka Mitrovića, stotinak i kusur metara od svog doma, u čijem dvorištu postoji jedna tabla na kojoj piše:
-Puni sebe su prazni ljudi!
Arso,bravo za tekst….
MrMi je običan konobar Mozgonja sa kupljenim diplomama. Gluplji čovek nije vodio Čačak od postanja.
Teks ne kao ironican ali svakao se vidi kotra vasti.
Poenta je, da ovaj gospodin treba da pise tekstove ozbillne na racun vlast ,a ne kroz ironiju i sarkazam.
Tako bi opoziciji koji kako se vidi zastupa, pomogao. Ovako, sve je to jos jedna sala ili trac ili rekla kazala.
Ozon pres treba da pocne za stampa novine, makar 1.nedeljno za pocetak. Svakako bi i kao firma i kao mediji dobili na znacaju, i finansijski i svakako drugacije.
Ali treba biti objektivan. Nine bas sve i toliko nazadno u gradu. Treba pisati onako kako jeste.
Svakako bi ljudi to vise kupivali od Ca glasa itd.
Sendvičar, da bi se razumeli ironija i sarkazam treba koeficijent inteligencije veći od žabljeg. Žabin je negde oko 12.
Bravo Koštunice! Pa rođaće Čačanske novine izlaze da si ti meni živ i zdrav već 15 godina, ali si ti očigledno neobavešten, što te ne sprečava da palamudiš u komentarima.
Mr Mozgonja je umislio da je pametan i da ga narod voli. A u stvari ceo čestit Čačak se smeje umišljenom konobaru sa kupljenom fakultetskom diplomom i prepisanim magistarskim radom.
U okviru šibicarenja na sceni je urnisanje Preljine.
Valjda zato što tamo ne očekuju glasove.
Па ете Арсо одавно позната ствар. Где кокошке кукуричу а певац сам носи јајца кокошарник ће брзо нестане.
Zna se koje u Srbiji glavni šibiCAR, problem su oni koji misle da će da izvuku neku korist za sebe, a još se predstavljaju narodu kako će izboriti nešto za taj narod.
Do 2000. godine smo gajili neku nadu da će se sve promeniti kad smaknemo onog diktatora, koji je efektivno vladao 10-12 godina. Prođe još 20 godina, ništa se nije promenilo.
Ko je 1990. godine imao 18 godina (tj. imao pravo glasa), eto sad ima bizu 50 godina, dakle prođe maltene ceo život u čekanju boljeg sutra.
Ko je pametan, zna se šta mu je činiti, savetujem sve mlađe da ne nasedaju na obećanja i da ne čekaju godinu, dve, tri ili 5 da vide da li će biti bolje. Ugrabite prvi priliku koja vam se pruži da odete u neku normalnu zemlju, pa ako se nešto promeni na bolje, lako ćete se vratiti. Ako, pak, ne odete kad vam se prilika pruži, zaglavićete u ovom beznađu kao većina nas koja je ipak ostala nadajući se nečemu bolje čim se „promene ovi na vlasti“.