Nepopravljivi jurišnik na vetrenjače

Intrevju – Bruno Langer frontmen Atomskog skloništa

Nesporno je da se kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godine prošlog veka bez preterivanja se može nazvati zlatnim dobom rokenrola na prostorima blagopočivše Jugoslavije. Pojavom Smaka, Bjelog dugmeta, šta god mislili o Bregoviću i ekipi, Riblje čorbe, grupe Leb i sol, Atomskog skloništa i nešto kasnije Azre rokerima je čak u jednom trenutku uspelo da tiražima, ali pre svega posećenošću koncerata, nadmaše narodnjake. Nažalost, rok trajanja YU rok buma bio je isuviše kratak, a sve ono što je zatim usledilo na prostorima bivše Juge potisnulo je rokere i rokenrol je gurnulo duboko u „podzemlje“. Neki su se poput Azre, grupe Leb i sol ili Bjelog dugmeta jednostavno ugasili da bi se svremena na vreme, poput Bregovića i društva, okupili ne bi li rasprodajom nostalgije dopunili bankovni konto. Neki su se od žestokih kritičara društva, kakav je slučaj bio sa Prljavim kazalištem i Ribljom čorbom, preko noći postali glasnogovornici domoljublja i partiJotizma, preobrativši se u sopstvene antipode. A neki su opet poput Atomskog skloništa, uprkos svemu što je snašlo prostore blagopočivše Juge do dana današnjeg ostali dosledni sebi zbog čega su rado viđeni u kojem god delu bivše nam domovine da se pojave, zbog čega nema ni najmanje preterivanja u tvrdnji da je Atomsko sklonište jedini preživeli jugoslovenski bend.

Atomsko sklonište – novogodišnji koncert na Gradskom trgu u Čačku

– Ideja vodilja Atomskog skloništa, od nastanka pre nepune četiri i po decenije, je bila i ostala da rokenrol mora nositi neku poruku. Na drugoj strani Atomsko sklonište ne može ukalupiti u onu streotipnu priču da su se našli dečki iz istog kvarta i napravili bend. Atomsko sklonište je nastalo kao verovatno prvi multimedijalni rokenrol projekat na prostorima bivše Jugoslavije, a koji je osmislio pokojni Boško Obradović. Drugim rečima mi smo bili jedna mala umetnička kolonija oko koje je su se okupili muzičari, pesnici, slikari, dizajneri, umetnički fotografi. Kada smo počeli te davne 1976. godine u kampu Saveza boraca nismo imali ni jednu jedinu pesmu. Boško je napisao tekst za prvu pesmu i tako je to krenulo. Boško je taj koji je stvorio Atomsko sklonište jer bez njegovih ideja i vizija od svega ništa ne bi bilo, tako da se slobodno može reći da je Boško Obradović svojim delom nemerljivo zadužio ovaj prostor – seća se u razgovoru za Novi magazin početaka Atomskog skloništa Bruno Langer vođa i jedini originalni član.

* Svojevremeno kada ste se pojavili nazvali su vas pankerima iz Pule uprkos činjenici da je Sklonište bilo klasičan hard rok bend.

– Naše prvo pojavljivanje u javnosti je možda jedina mala prevara koju smo napravili. Naime u to vreme na ovim prostorima je bio popularan muzički magazin Džuboks u kome se pojavila naša slika koju je Tone Stojko majstor umetničke fotografije i dobitnik mnogobrojnih svetskih priznanja snimio na jednom smetlištu na kojoj smo mi bili u pocepanoj odeći što je trebalo da simbolizuje šta bi bilo šta bi bilo od ljudske vrste nakon trećeg svetskog rata. U Džuboksu je ta fotografija naslovljena kao pankeri iz Pule. Međutim mi zaista nikakve veze nismo imali sa pankom, uprkos činjenici da je to bio trend. Ni dan danas mi nisu jasne te podele. Uvek se u životu nešto deli pa se i rokenrol tako neprestano deli na raznorazne pravce, mada po meni postoji samo jedna podela na dobar i loš. Uostalom od početka ja se držim one formule Lu Rida da je za dobar rokenrol potreban bubanj, bas i gitara.

Bruno Langer

* Za razliku od publike kritika nije blagonaklono gledala na pojavu Atomskog skloništa i album Ne cvikaj generacijo, da bi se vrlo brzo ispostavilo da su generacije imale itekako razloga za strah.

– Kada se pojavio album „Ne cvikaj generacijo“ mnogi su se smejali nazivajući nas post hipijevcima. Ti kritičari su očito zaboravili da je rat nešto što se na ovoj planeti ciklično događa, kruži i u jednom trenutku je došao i na ove prostore, ne voljom ovih naroda… I to zlo se dogodilo.

* Tekstove najpre Boška Obradovića a zatim tvoje, odlikuje neskrivena društvena angažovanost, koja uprkos vremenskoj distanci nije izgubila na aktuelnosti, čak se čini da su da su danas aktuelnije nego u vreme kada su nastale.

– Kada se osvrnem unazad i proizilazi da svi ti tekstovi nastali osamdesetih nose jednu univerzalnu bezvremensku poruku koju naša publika itekako razume, naročito posle svega što nam se izdešavalo. Tako smo na zahtev publike ponovo u repertoar uvrstili pesmu Gazi opet čizma nastalu u vreme dok su Crvene brigate sejale strah po susednoj Italiji a koju smo na dočeku Nove godine u Čačku svirali ponovo nakon sto godina. Na drugoj strani neonacizam koji se pominje u refrenu pesme nesumnjivo čuči u glavama nekih ljudi koji nisu pri zdravoj pameti. Kao civilni aktivista borio sam se borio protiv njega jer su ovi moji lokalni političari družili sa pokojnim guvernerom Koruške Jorgom Hajderom koji je negirao holokaust. Onaj koji negira holokaust tokom koga je ubijeno preko šest miliona Jevreja on je za mene neonacista, a ne ekstremni desničar kako su oni tvrdili.

Bruno Langer: Dugotrajnu, nikada prekidanu, karijeru Atomskog skloništa smatram svojom najvećom životnom nagradom

* U jednom intervjuu si parafrazirajući pesmu „Pakleni vozači“ naveo da živimo u vremenu paklenih trovača.

– Ovo je vrijeme paklenih ložača, odnosno trovača, jer lože narod na zlo. Kad se zlo stvara, narod gubi, a ovi takozvani „trovači“, koji svakodnevno truju narod, e oni profitiraju. To su posljednji sukobi na tlu bivše Jugoslavije pokazali, ko je profitirao, a ko izgubio. Običan, mali čovjek, za koga ja kažem da je gigant, jer može izdržati sve što doživi u jednom životnom ciklusu. To su za mene veliki ljudi. Međutim, stravično je to što ne posustaju svakodnevne manipulacije nad ljudima.

 * U jednom trenutku koncertnu potornicu si zamenio skupštinskom.

– Kao aktivista gitaru sam zamenio govornicom, bio sam gradski većnik i trudio sam se da ljudima otvoriti oči. Neki su mi čestitali, oni stranački zadojeni naravno nisu. Ljudi sve lošije žive, ova vladajuća kasta je sva u korupciji, pljački i mislim da gde god sam putovao ljudi se na to najviše žale, ali onda slepi, iz straha, ne znam zašto izađu na izbore i zaokružuju baš njih. Moj aktivizam se malo hladi s obzirom da se tako dugo ništa nije promenilo.

Zamućeni retrovizori i uske puškarnice

„Treba imati snage, znanja i duha pa sagledati Atomsko Sklonište kao cjelinu. U svojim zamućenim retrovizorima i kroz svoje uske puškarnice nekim kritičarima nije ostalo ništa drugo nego da paušalno govore o našem radu. Njihove dosadašnje kritičarske šablone nisu primjenjive na širinu našeg rada. Zato nije nesporazum oko tekstova, nego nesporazum oko Skloništa“ – Boško Obradović.

* Dugotrajnu, nikada prekidanu, karijeru Atomskog skloništa smatraš svojom najvećom životnom nagradom, a kada je reč o političkom aktivizmu?

– Svojevremeno u riječkom Novom listu osvrnuli su se na moj aktivistički rad i moje stavove navodeći da je Bruno Langer najveći jurišnik na vetrnjače na ovim prostorima. Za mene je to bila najveća pohvala, nagrada. Dakle, na pravom sam putu, kad me optužuju da sam jurišnik na vetrenjače.

Tekst: Aleksandar Arsenijević 

Foto: Privatna arhiva Bruna Langera i zvanična Facebook stranica Atomskog skloništa

________________________________________________________________