Росана Подеста из Хајдук Вељкове улице

Тоцило времена мекше је од сваког фланела и баршуна. Па ипак у стању је да, касније или пре, све што дохвати претвори у прах. Сећања су, наравска ствар, више магнетична а много мање корпоскуларна. Но, овако или онако, ни она не измичу горенаведеној неумитности осипања. Наше јесте да се томе опиремо. Поготово када су посреди успомене које се тичу наших представа о лепоти и лепом.       

Ових благоозарених фебруарских дана, тихо и нечујно, ненаметљиво и стидљиво за чисту десетку, из живота је ишетала Снежана Снешка Бојановић (девојачко презиме Кривачић). Бејаше Снешка – тамо оних, непоновљиво узбудљивих, шездесетих година прошлога века – гледана, симпатисана и жуђена, не само као најзгоднија чачанска гимназијалка него и као градска лепотица број један. У трећем гимназијском разреду, већ увелико словећи за најпривлачнију ученицу, понела је алтернативно име и презиме, изравно доспело са филмског платна: Росана Подеста. Потпунија именско-адресна идентификација беше: Росана Подеста из Хајдук Вељкове улице. (Лепотица италијанског и светског филма Rossana Podesta, која се током педесетих и шездесетих достојно мерила и равнала са најгласовитијом апенинском la belezza четворком Алида Вали, Ђина Лолобриђида, Силвана Мангано, Софија Лорен, као да са том питомом Кривачићевом из Чачка бејаше делила доста тога – како од љупких и правилних црта лица, тако и од оне, оновремене, благозаобљене женске силуете, са свим замамним атрибутима према списку.)  

Лепотица из Хајдук Вељкове није своју изузетну згодноћу носила ни укочено ни преодвећ лежерно. Ни надмено, а ни скромно и смерно на сладуњав и отужан начин. Ни пренаглашено женствено, ни пуритански закопчано. Носила ју је потпуно обично. У сваком случају, врло резервисано и нераздавано, уљудно и кротко, проносила ју је провинцијалним градом. Дакле, ни за јоту  разметљиво (наступала, вазда, финим дружевним начином). Штавише, провела ју је кроз своју младост некако индиферентно, као да се на њу никада честито није ни усредсредила. Без труна гордељивости, без имало кокетности, крочила је лепа Снешка чачанским плочницима – ка школи и натраг, кадикад и на игранку и са ње, а с вечери, тек погдекада, чвакала би, једва чујно, њезина невисока потпетица и по гранитној коцки Корзоа. Као да свака афектација и сваки одгонетљивији флерт тој негдашњој благонасмешеној лепотици беху потпуно страни. (Потписник ових редова мисли да би потпунија дескрипција, продубљена извесном психолошком и социолошком анализом, Снежанин пример учинила занимљивим за феноменологију људске привлачности уопште.)              

Стари Грци су лепоту и складност вредновали високо. Сматрали су таква својства најпожељнијим украсом на оним познатим четирима кардиналним врлинама античког света. Тешко да се старохеленска појмовна тетрархија у аксиолошком сагледавању људског постојања може озбиљније довести у питање и данас. Притом, у савременом свету, најако су на снази најразличитије естетске и естетичке претензије и праксе, неретко веома удаљене од класичнијих и сасвим класичних узора. Тим пре, онда, овај кратки запис о лепотици Снежани Снешки Кривачић, алиас Росани Подести из Хајдук Вељкове улице, сматрам примереним. Налазим да је његова садржина за мементо овакве врсте сасвим подесна.    

Нисам познавао никога ко је супериорну властиту привлачност знао да носи тако смирено и кротко, тако ненаметљиво, те наоко крајње незаинтересовано, као што је то умела лепа Снежана. 

Братислав Бато Јевтовић        

 ________________________________________________________________