Šabić: Policijski čas u trajanju od 24h nezabeležen u međunarodnoj praksi

Bivši poverenik za informacije od javnog značaja Srbije Rodoljub Šabić izjavio je, povodom najava o mogućem uvođenju 24-časovnog policijskog časa, da tako nešto nije zabeleženo u međunarodnoj praksi.

„Reč je o ideji sa kojom se dosad nikad nismo sreli. I ne samo mi u Srbiji, policijski čas za celu zemlju u celodnevnom trajanju je, koliko znam, nešto bez presedana i u uporednoj, međunarodnoj praksi”, rekao je Šabić za Vojvodjanski istraživačko-analitički centar (VOICE).

Dodao je da je sloboda kretanja ustavom zajamčeno pravo, ali je kazao da Ustav dozvoljava da to pravo može biti ograničeno, između ostalog i zbog sprečavanja zaraznih bolesti.

„Ali, nijedan od navedenih razloga ne upućuje na ograničenje slobode kretanja kompletnog stanovništva i s tog aspekta kontroverzan je već i sam po sebi policijski čas, nezavisno od dužine trajanja. A ograničenje slobode kretanja u trajanju 24 časa na dan zapravo i ne bi bilo ograničenje već potpuno ukidanje prava“, rekao je Šabić.

Govoreći o spekulacijama o mogućnosti zabrane društvenih mreža u Srbiji, Šabić je kao „indikativno“ ocenio to što su se neki od „elitnih, najskupljih botova vlasti“ već javno založili za kontrolu čak i za ukidanje društvenih mreža, ali je dodao da ne želi da veruje da do toga može doći.

„Država ima na raspolaganju više načina da reaguje na one zloupotrebe društvenih mreža kojima se svesno ili ne, proizvode posledice u vidu izazivanja straha i panike od strane neodgovornih pojedinaca i eventualne zloupotrebe ne mogu biti prihvatljivo opravdanje za uvodjenje cenzure ili blokadu društvenih mreža“, rekao je Šabić.

On je upozorio da je javno objavljivanje ličnih podataka o zdravstvenom stanju bez pristanka osoba o čijim podacima se radi krivično delo.

„Pre svega, Zakon o pravima pacijenata, potom zakoni o zdravstvenoj zaštiti i o evidencijama u zdravstvu, izričito zabranjuju ovakvu obradu podataka o ličnosti osim uz pristanak lica o kome se radi. Pored tog pristanka, još jedini moguć valjan osnov mogla bi da bude odluka suda. Sve drugo bilo bi, odnosno jeste nezakonito, kažnjiv prekršaj, pa čak i krivično delo“, navodi Šabić.

Dodao je da nikakav interes ne može predstavljati osnov za uskraćivanje informacija koje se odnose na zaštitu zdravlja stanovništva.

„Na žalost, to se ipak često dešava, nekad u gotovo tragikomičnoj formi. Tako je, na primer, doslovno bizarno delovala nedavna situacija u kojoj je premijerka tvrdila da je podatak o broju respiratora ‘državna tajna’ a samo par sati kasnije predsednik Republike, rizikujući, da se malo našalim, deset godina zatvora koje član 315. Krivičnog zakonika za to predviđa i odao tu državnu tajnu“, naveo je Šabić.

Prema njegovim rečima, način na koji je uvedeno vanredno stanje u Srbiji „baca trajnu senku nelegalnosti“, jer vanredno stanje nije uvela Skupština Srbije, već tri predsednika – Republike, skupštine i vlade, pozivajući se na to da „skupština ne može da se sastane“.

„Ta nemogućnost je, navodno posledica famozne Naredbe o zabrani okupljanja na javnim mestima u zatvorenim prostorijama, više od 50 lica koja je akt vlade, odnosno ministra zdravlja. Apsurdno je takvo tumačenje. Nikakav akt vlade, organa izvršne vlasti nigde u demokratskom svetu nije i ne može biti smetnja za održavanje sednice najvišeg zakonodavnog tela“, kazao je Šabić.

Podsetio je da se u prošlosti, u svim teškim i najtežim vremenima, vanrednim stanjima, neposrednoj ratnoj opasnosti, čak i u ratu, Skupština Srbije uvek „mogla sastati“ i da se sastajala, i tokom srpsko- turskog rata i oba balkanska rata i u Prvom svetskom, i to i „pored užasne epidemije tifusa, sve do albanske golgote“. Skupština, kako je rekao, ne samo da je funkcionisala nego je bila u stalnom zasedanju, vlada nije preuzimala njene nadležnosti a skupština je u tim izuzetno teškim okolnostima donela niz važnih zakona.