Od Mlađinih hiljadu do Acinih stotinu

Piše: Milan Ćulibrk

Period inkubacije virusa korona u Srbiji duži je od dve nedelje -19 dana trebalo je da se „najsmešnijem virusu“ proglasi rat, a 16 dana da se promeni zvanični stav o njegovim posledicama na ekonomiju. Kako s ove vremenske distance nehajno i naivno deluju reči premijerke Ane Brnabić od 13. marta da ne odustaje od planirane stope privrednog rasta u 2020. od četiri odsto.

Brzo je, međutim, odustala. I njoj je to postalo jasno kada je 29. marta predsednik Aleksandar Vučić priznao da bi ove godine BDP mogao biti, doduše u najgorem slučaju, za 1,8 odsto manji nego 2019.

U nekoj drugoj državi bar neko bi se zapitao da li se za 16 dana može preći tako dugačak put, od plus četiri do minus 1,8 odsto. U zemlji čuda to nikoga ne čudi. A i tog baksuznog 13. marta teško da je osim premijerke – i onog ko ju je ubedio da ona to, umesto njega, javno izgovori – iko verovao u to što je rekla. A sad više ni sama u to ne veruje. Ako je ikad i verovala. To što je morala da kaže ono što (možda) ne misli, njen je problem. Mada, iskreno, to je i problem svih nas.

Slutim da mi je onomad Diana Dragutinović zamerila što sam napisao da ne bih voleo da sam u koži ministarke finansija, ali da znam šta bih uradio – podneo bih ostavku i spasao dušu, ako ne mogu da spasim javne finansije. Bilo je to vreme kada su, uprkos njenom protivljenju, u septembru 2008, u jeku svetske krize, penzije povećane 16 odsto. Posle su je smenili, a Srbija dogurala do ruba bankrota.

Ne znam zašto me Ana danas podseća na Dianu nekada. Iako se razlikuju – Diana je u Vladu ušla, a iz nje je i izbačena, kao nestranačka ličnost, dok se Ana u međuvremenu učlanila u SNS. Mada, nisam više siguran da je članstvo u SNS „sigurna kuća“.

Većina se i ne seća Diane, ali su se ovih dana setili onog ko joj je zapečatio sudbinu u Vladi. Ne zato što je Mlađan Dinkić kao ministar ekonomije pre jedne decenije, u martu 2010, smislio subvencionisane kredite, koje Vučić sada najavljuje kao deo svog plana. Setili su ga se jer je uoči jednih izbora obećavao svakome po 1.000 evra – doduše u vidu besplatnih akcija – a Vučić im nudi po 100 evra, ali u kešu. I svi se pitaju kako smo od Mlađinih 1.000 pali na Acinih 100 evra? Ih, šta bih dao da vidim izraz lica Miroslava Miškovića, Miodraga Kostića, Petra Matijevića ili Filipa Ceptera kad im na račun legne 100 evrića. Mada ima i onih koji će reći – jeste 10 puta manje, ali džabe je džabe.

Za razliku od većine, nisam siguran koga je Vučić „plagirao“, Dinkića ili Trampa, koji je 11 dana pre njega najavio da će svaki Amerikanac dobiti na poklon po 1.000 dolara. Što bi rekli, prema svecu i tropar.
Iako država najavljuje pomoć kakvu su privrednici i tražili, možda je za bolest izabran pogrešan lek.

Bacanje para „iz helikoptera“ imalo bi smisla da je recesija posledica manje tražnje. A nije. Naprotiv. Ljudi kupuju kao da će smak sveta. Ili da će policijski „čas“ trajati 24 časa dnevno. Problem je pad proizvodnje, jer su mnoge firme klinički mrtve. Zato ni „novac iz helikoptera“ neće imati na šta da se potroši. Ali, čak i kad je terapija dobra, teško je bolest izlečiti ako pacijent ne veruje „izabranom“ lekaru. Da li su privrednici pre tri nedelje poverovali Ani Brnabić da će 2020. rast biti četiri odsto? Veruju li Vučiću da će BDP u trećem kvartalu ove godine biti veći nego u istom periodu lane? I kako da veruju nekome ko ne govori istinu o prošlosti dok proriče budućnost?

„Nemačka će imati pad od pet-šest odsto, dva puta veći nego 2009, a mi ćemo imati dva ili tri puta manji pad, maksimum 1,8 odsto“, rekao je Vučić. Pri tome svako na sajtu MMF-a može da se uveri da je 2009. BDP u Nemačkoj pao 5,7 a u Srbiji 2,7 odsto. Pa, ako neko i poveruje da će „naš“ pad od 1,8 odsto biti dva ili tri puta manji od 2,7 odsto, posumnjaće da je u Nemačkoj pad od 5-6 odsto (u ovoj godini) dva puta veći od 5,7 odsto, u 2009.

Najavljujući nove mere, Vučić je rekao: „I ne zaboravite da je javni dug, u trenutku kada sam postao premijer, bio 78-79 odsto BDP-a“. Premijer je postao 27. aprila 2014, kada je dug bio 62,7 odsto. Najveći je (76 odsto) bio u decembru 2015, pre nego što se preselio na Andrićev venac. Niko ne spori da je udeo duga od tada značajno smanjen. Ali, u kriznim vremenima bitno je i poverenje. Ono se ne gradi lažnim vestima. I čemu želja da se „zlatno doba“ dodatno ulepša?