Avlije, avlije

Moj sedamnaesti  bolnički dan. Stojim uz prozor da bih bio bliži proleću. Mislim na Ivanovića, kršnog šahistu, što je ležao u krevetu do mog. Nekoliko puta smo se nasmejali. 

Dok trošim  obešene  infuzije, čekam moje stvari sa prijemnog odeljenja. Obuću svoje skoro nove cipele koje sam kupio prošle godine u Sočiju. Bile su skupe i na rasprodaji. Moje skoro nove cipele bi me trčeći odvele u Čačak, kad me ne bi čekala čeza, fijaker ili sanitet.

Kažu da moram bit u kućnoj izolaciji dve nedelje. Biću iz inata pet nedelja. Lekar, sestre, tehničari,  spremačice, servirke, dobra bolnička hrana i infuzije su išutirali koronu iz mene.

Doktor dolazi i kaže šaljivo  da će mi organizovati fijaker u podne. Obećavam mu učešće u podeli veterinarove pršute. Veterinar iz kreveta preko puta mog, pršuta je njegov  ujam.

Raspitujem se za Lepu. Ima, kažu, problema sa srcem i violinom i sama pije čaj za dvoje.

Stigao fijaker, skoro kao nov. 
I ja namigujem u znak da kola mogu da krenu. Ostavih sve krevete, svu infuziju i brigu. Čačak me čeka. 

Znam, i ja idem u moju avliju, samo… šta će mi ove suze.

Samo na vedro i veselo.

Nasmešite se, molim.

Autor: Slobodan Čvorović, bivši privremeni gost Infektivnog odeljenja čačanske Opšte bolnice

_________________________________________________________________