In memoriam: dr Todor Jovanović
Доктор је отишао. Не, не, од вируса, нити после „дуге и тешке болести“. Не. Ни вирус ни канцер му нису могли ништа. Могао је само он њима. Итекако. Не мали број пацијената о томе сведочи. Њему ништа нису могли ни далеко опаснији противници попут незнања, љубоморе, зависти, заблуда, сујета, мржње. Чак ни фармацеутска мафија, против које се цео радни и стваралачки век борио, није му могла ништа. Отишао је зато што му је дошло време…
Али, као да није. Још увек је ту. Са нама. Чујемо како говори, смеје се, повремено осетимо и мирис дувана његове луле. Сваком кога је упознао, Доктор је дао и део себе. Лепу реч, осмех, веру, наду. За то је увек време и за то никада није касно. И није баш увек био сладак. Увек је био само лековит. То је, ако ћемо право, и сада. Кад је отишао. А отишао је тихо, достојанствено, без речи. Оно што је хтео да каже, а имао је доста тога, записао је у књигама „СИДА, сведочанство о великој завери“ (1983), „Природни виростатик Тодоксин у лечењу ХИВ инфекције и канцерозних обољења“ (1996), ТОДОКСИН, варијанте природног виростатика, цитостатика, декомпонатора, рестауратора и реактиватора, антигљивичне супстанце, у лечењу ХИВ инфекције, канцерозних и осталих стечених (неизлечивих) обољења“ (1998), „Нада за Србију“ (2002), „ТОДОКСИН нова медицина“ (2006),„Посни кувар“ (2017), „Србији на здравље“ (1999, 2001, 2019). Последња, „АНАТОМИЈА ЈЕДНЕ ТАЈНЕ или Тодоксин, превара чувара еволуције и успут још понека“, чији је рукопис привео крају у септембру 2019, закаснила је са изласком. Није јој се, што би рекли, дало. Још увек је у припреми. Ипак, ево неколико речи из предговора уредника:
– Добар лекар мора да заборави на себе, да би мислио само на друге. Нарочито на најнесрећније.
Духом занавек млад, мудрошћу, знањем и луцидношћу непредвидив и недокучив, др Тодор Јовановић објављује још једну књигу. Овога пута о свом животу. Догађаји, личности, имена. Све црно на бело. Лако, читљиво. Мами. Готово кроз сваку реч учи, открива, објашњава, указује, напада, критикује, полемише, а потом шеретски осмехује.
Лекар, др Јовановић, не само да лечи, он увек и обавезно нуди наду. Чак и онима којима је савремена медицина ускратила. Писац, др Јовановић, почиње причама о хајдучкој трави, храсту, болести, здрављу, судбини, Косову, Враном Долу, хану, качацима. Када Доктор узврати експлозијом гранате на насипу поред Лаба, дозвољавајући чак и кратак астрални излет, Козер уводи у приповедање Италијане у улози окупатора и буле као судбину неких од њих, а Писац казује судбину младих, лепих и несрећних гружанских четничких регрута…
Следе резултати студије објављене у немачком часопису „Raum&Zeit“, поређење могућег непожељног дејства и трошкова једноструке и вишеструке терапије ХИВ инфекције, анализа неколико цењених референтних лабораторија, потом „ПИТАЊА за одговоре и размишљање“ и изабрани новински текстови.
Свако, од оца и мајке рођен, први зрак сунца угледа са прародитељским грехом и даром. Сад, шта више искористи. Дар, који многима живот значи, др Тодор Јовановић час нештедимице расипа около, час чува од оних који би на њему требало да му буду најзахвалнији – правоверних чувара званичне науке. Својеврсних инквизитора савременог мишљења и равнатеља луцидних (за)мисли оних који не признају једноумље као генијално опште мишљење.
Није ово разгибавање за некакву интелектуалну гимнастику већ само покушај да се оно што јесте доктор Тодор Јовановић, стави у временско-просторне оквире тзв. савремене научне мисли. Како то извести а избећи опасну замку писања хвалоспева резервисаних и намењених искључиво царевима и правовернима? Јединима који у њима знају да се поштено опруже и осећају комотно.
Како, дакле, избећи поменуту замку а ипак објаснити да је научник др Тодор Јовановић сарађивао, у једном моменту чак и водио, највеће светске експерте из области вирусологије и имунологије на престижним међународним симпозијумима и конференцијама и готово у исто време, 3000 километара даље, по позиву руских колега, као члан хуманитарне мисије збрињавао озрачену руску децу?
Не можеш да помогнеш ако не волиш, не можеш да волиш а да не помогнеш.
Може ли се, коначно, све то објаснити и испричати а ни једном не завршити реченицу знаком узвика? Оставимо по страни скромност, тим пре што јој је човек пословично склон на туђ рачун.
Зашто не рећи јасно и гласно да је снагом знања, сопствене воље и ангажовања, кренуо у поход против канцерозних и других стечених (неизлечивих) обољења а потом и „куге 20. века“ у тренутку када су њени експерти били на ивици панике при самој помисли на додир особе заражене ХИВ-ом.
Са којом идејом је кренуо у поменути поход? Оном идејом, која је 2018. године овенчана Нобеловом наградом. Оном наградом, коју није добио не зато што је није заслужио, што није знао тајну човековог имунитета и имунотерапије, већ зато што је он истински научник, истраживач, писац, вечити трагач за Светим Гралом и истовремено вешт играч на танкој жици свакодневице и надчулне немерљиве реалности. А од заблуда нема чвршћих уверења, рече Добрица Ћосић. Идеји се нико не супротставља идејом већ ниподаштавањем и псовком. Знање се исмева. Истина мрзи и презире.
У јеку најжешће борбе против најновије пошасти, тзв. Ковида 19, све гласнија су размишљања светских медицинских ауторитета да више ништа неће бити исто. Поготово не кад је реч о фармацеутској индустрији. Доста је хемије, савремена медицина изискује окретање – природи! Ко би рекао? Па, зар нису доктора Тодора Јовановића, у протеклих готово пола века, због тог истог става на крст разапињали?!
„Препарати званичне медицине, сва је прилика, пали су пред великим, у њих полаганим, надама. У погледу ефикасности, пратећих појава, цени коштања. Тајне нема. Време је да се вратимо природи. И себи. ‘Савременим начином живота’ почели смо сувише да праштамо сопственој несмотрености. Имамо ли права на то? Тврдим, немамо.
Тешко је понекад провући ону танану и никако видљиву нит између духа и тела. Ништа лакше ни између две болести као што су, рецимо, канцер и ХИВ/АИДС који се у много чему преплићу и истовремено значајно разликују. Решење им, ипак, назирем. Не преко ноћи и не преко новина…“ – писао је Доктор још у прошлом веку и миленијуму!
Ко је рекао да вирус Ковид 19 садржи делове ХИВ-а? Нобеловац Лик Монтање.О томе је прим. др сци. Тодор Јовановић одавно писао. Ко је умео да чита.
Зато треба рећи да је свеукупан рад прим. др сци. Тодора Јовановића тиха али снажна објава његовор дара, колико да се одужи за милост. Без трунке сујете. Јер, речено је, добар лекар мора да заборави на себе, да би мислио само на друге. Нарочито на најнесрећније.
А Тодоксин је ту, од векова и у векове. Нама на дар. Од доктора Тодора Јовановића!
Maja Раковић
_________________________________________________________________________________
Gospodin Todor Jovanovic.
Nijedan komentar o ovom divnom velikom coveku.
Pomagao je kome god je mogao, nikome nije odmogao niti naskodio.
To je pravi lekar i iscelitelj.
Запамтила сам његову помоћ.Велики хуманиста,задуго непревазиђен и доктор.
Odlican doktor, sve je predvideo, preparati odlicni..Neka je dr Todoru Jovanovic vecna slava, zivece vecno..
Изузетан доктор, хуманиста,научник. Не само да је имао отворен ум да схвати многе ствари и унапреди знања о имунологији и вирусима него је своје знање материјализовао осмисливсхи диван производ Тодоксин. Благо онима који су живели близу њега јер су сигурно могли да науче много интересантних ствари.
ВЈЧНАЈА ПАМЈАТ !