Prethodni članak
Nisam sebičan, samo se hvalim Čačkom
Piše: Slobodan Čvorović
Prošao je april.
Pamtiću ga po radositi zbog povratka kući. Bolnički dani se zaboravljaju kao dani u vojsci, kao brige zbog ispita na fakultetu, kao neuzvraćena ljubavna pisma, kao svađe sa onima koje smo voleli…
Kontrola i još neki snimak u bolnici: dobro sam. Izgubljene koilograme možda i nadoknadim, ali neka.
Otključavam kapiju i u krećem u dozvoljenu šetnju, penzionerski. Idem bedemom i onda pored atletske staze do Morave. Nastavljam da Morava i ja idemo u istom smeru. Nailazim na dve razmaknute drvene klupe. Sto polomljen, samo jedan nogar viri. Sedeo sam prošlih leta na tom mestu, jer su tu uvek, po ceo dan, pile kafu neke devojke od 70+.
Samo koji metar dalje – veliki betonski sto koji su Kasno, Gašo i Nes montirali. Tu su se skupljali Moravci. Sedam za prazan sto. Morava mi je toliko blizu, kada bi malo nadošla, cipele bih pokvasio.
Gledam Moravu kako odlazi dok sedim sam sa telefonom. Možda sam nekada i sebičan, ali sada želim da ovu divotu podelim sa nekim. Zovem Zrenjanin, Beograd, Valjevo, Čačak…
Moram da prekinem razgovore, jer uzvodno ide patka GLUVARA sa svojom porodicom: pet pačića koji je slede. Pokušavam da ih uz pomoć kamere pokažem Čačanima u Južnom Africi. Zovem Sunčicu u Kanadu sa telefonom uperenim ka vodi. Čujem vrisak: “Moja Morava”! Dok pričamo, ja osećam njenu tugu.
Shvatam da ni sa kim ne mogu da podelim ovu radost – oni se ogledaju u svojoj nostalgiji i nepriznavanju da nije trebalo da odu.
Mom turističkom kolegi koji nije nikada bio u Čačku pokazujem iza leđa mi bazene, i objašnjavam mu kako je 150m iza njih, moja kuća. Nisam sebičan, samo se hvalim Čačkom.
Prolazeći pored ogromnih stabala, srecem i pozdravljam neke koji su stari kao ove šumske grdosije. Stužem kući.
Dočekuje me veliko parče torte sa jagodama Ivanime majke. Ivani je danas rođendan, ali ona je u Abu Dabiju, čeka da polete avioni.
___________________________________________________________________
cega se pametan stidi…
N`esi razumel(a)o,pa nemoz` to svako!
Eeee, jesi ljukava ljisica!
Bravo Cvorak, nastavi sa pisanjem! Nazalost mnogo je ljudi sa usim pogledom na zivot i svet ostalo tamo, ne kapiraju ni malo od onoga sto pises.
Samo vi nastavite da pisete i citate i mi sa usim i ostrijim pogledom prelazimo na drugu prezentaciju.
„Ziveo Cvorak“, keve ti, vrati se na tvoje seoske novine na tarabi ispred zadruge! Nisi ti kume za ovo o cemu mi pricamo.
Produzi da pises , odlican izbor , tematika dobra ma sve dobro . A pricaju da su na Moravi videli labudove , a nije to , moravski labud je obican patak tj. patka . Ja sam Nada , i ja sam kada sam bila mladja , volela da setam kraj Morave kao i ti , pa kad vidim patku sreci mojoj nikad kraja …
Bravo svaka cast,svako tvoje pisanje mene cini raspolozenijim.Divim se tvojoj sreci.Uzivaj
Gospodine Cvorak, samo vi pisite… ima ko voli da cita.
stilski isti komentari…iste osobe…verovatno autora „kolumne“
presmesno i pateticno
Eto, tako je.
Kad to prvi put napisah, bi da me razapnu ovde.
Odlican inspirativni i kreativni tekst . Jedan uslov za duhovni napredak je da ostanemo iskreni i skromni. Imajmo svoj cilj u vidu i gurajmo napred ponosno prema tom cilju.
Veoma inspirativno
Sve pohvale
Divim se vašem stvaralačkom zanosu
Vaše priče bude neku potisnutu tugu I žal za propuštenom Prilikom da vise uživate u izvornim radostima prirodi i ljubavi
Sadašnje okolnosti vreme korona virusa je probudilo u vama sve te važne izvore radosti
Nikada nije kasno da se iskreno radujete životu, ne gubite veru u bolje sutra i uživajte u sadašnjem trenutku
NE DAJ SE GENERACIJO.SEĆAŠ LI SE EKSKURZIJE U GIMNAZIJI KADA SI NAS VODAO PP DUBROVNIKU, PA ZALUTALI, PA BILO NAM LEPO.POZ IZ IV1
Bravo za clanak, nastavite istim tempom