Đurđevdan

Piše: Slobodan Čvorović

Posle prvomajskih praznika u našu kuću dolazile su tetke da spemaju slavu – Đurđevdan. U letnjoj kujnici Anka, Nada, Rosa i baba Zora sa mojom majkom mese kolače. Odzvanjaju plehovi, svuda vangle, jaja, buter, šećer, brašno, melju se orasi, peče se lešnik dok se širi miris rastopljene čokolade.
Velikom kašikom  zahvatam iz vangle od smese koju je Anka spremila da ispeče korice za Doboš tortu.

– Bobane, beži odatle, nemamo dovoljno – uvek tako kaže i uvek me tako otera.
– Pa stavi još jedno jaje, dodaj brašna –  ja uvek odgovaram.

Baba  Zora, krijući da ostale ne vide, u činiju mi stavlja neki fil, a ja ga jedem i uživam. Ko da čeka dan slave?
Majka precizno seče kolače i ređa na kristalne poslužavnike, dan uoči slave. Volim one dugačke okrajke koje ostaju.

Zato, kada idem po svetu i ugledam i probam one skupe izložene kolače, samo ih prezrivo posmatram.
Ma mogu da izgledaju kako hoće i koštaju koliko hoće, kad nema onog okrajka Reforma torte.

Majka je kuvala žito, pa ga onda prostre da se osuši: kad se pšenica samelje, dodaje –koliko žita toliko šećera i oraha. Dodaje se i istrugano morsko orašče i stavlja u onu starinsku, samo za tu priliku čuvanu činiju, sve ukrašeno grančicom bosioka. Ostatak žita se u malim loptama uvija u foliju da čeka one koji nisu stigli ….

Peče se slavski kolač sa ukrasima: ptice, grozd i uvek sa brigom kakav će da bude posle pečenja, i posle se preliva šećernom vodom da se sija.

Sveću za slavu sam ja kupovao sa onom belom ružom koja baš lepo stoji u našem starinskom svećnjaku. Svi smo čekali lepo obučeni, da pop dođe. Sveti vodicu, ljubimo krst, bosiokom nas prska i celu kuću. Preseče kolač, zalije ga vinom i poželi srećnu slavu. On se prvi posluži žitom, pa onda ja. Kuća nam je mirisala na tamjan, a vodili smo računa i kako sagoreva sveća.
Imali smo uvek puno gostiju. Jedan ručak u dva sata, drugi u četiri.

I ove godine doći će pop da preseče kolač.
Zapaliću kandilo.
Sam.

_____________________________________________________________________