Двери: О захвалности нашим медицинарима

– Јесмо ли се на прави начин одужили онима који су нас, ризикујући сопствено здравље, несебично спашавали од светске пошасти? – питају се у Општинском одбору Српског покрета Двери у Горњем Милановцу. 

У свом саопштењу Двери констатују следеће: 

Дошла је „корона“ и направила пометњу. Уплашили су се сви, и грађани и власт. Грађани за животе, власт за фотеље (јер су им важније од живота). Запретила је озбиљна опасност од пуцања здравственог система, у случају наглог повећања броја заражених којима би било потребно болничко лечење. Назирала се могућност катастрофе. Једино ко је могао да се супротстави вирусу били су медицински радници. Како су у страху велике очи, власт им је одмах обећала „повећање плате“ за 10 процената од 1. априла. Такође, у знак захвалности и подршке, почели су и аплаузи сваке вечери у 20 часова, по угледу на неке друге земље.

Рекао би човек, тако је и требало. Али, пошто се ради о СНС власти, погледајмо мало ближе како је то изгледало у стварности. Повећање плате је обећано средином марта, а први ефекти у ковертама медицинара осетили су се тек почетком маја, када је пандемија увелико почела да јењава. Такође, испоставило се и да то није повећање плате него стимулација. Подигла се бура и Председник је брже-боље обећао да ће грешка бити исправљена. За више од месец и по дана припрема те исплате, до грешке није смело ни да дође. У случајности не верујемо, већ у оно „ако прође, прође“. Поготову када се та „случајност“ деси у целој Републици. Даље, повећање су добили сви медицинари. Не знамо како су награђени они који су били на првој линији и који су по цео дан носили маске и скафандере и излагали себе и своје најближе опасности. Није ваљда да су и они добили само 10 процената као и сви остали! Сигурно је да су морали да буду боље награђени.

Интересује нас шта је у том погледу урађено у Дому здравља у Горњем Милановцу. Да ли је било ванредног награђивања и колико је ко добио? То не би требало да буде тајна, поготову што круже приче да нису најбоље награђени они који су највише радили, него они који су најближи руководству. Да ли је општина издвојила нека средства да награди најзаслужније? Која су се милановачка предузећа сетила да их награде, јер они су лечили и њихове раднике? Требало би да грађани знају одговоре на ова питања. Дух заједништва и солидарности одвајкада је красио ову средину.

Јер, аплауз без праве награде не значи ништа. Са њиме се не може у продавницу, на бензинску пумпу, у кафић, а ни у апотеку. Мислимо да је тим здравственим радницима одмах требало поделити по једну или две плате и тако их истински стимулисати и наградити. Ово финансијско награђивање помињемо и зато што су одмах по избијању пандемије нагло скочиле цене медицинске опреме и заштитних средстава. Изгледа да су више зарадили они који су трговали респираторима, маскама и рукавицама него медицинско особље свих профила које је било највише изложено опасности и које је одрадило најтежи део посла.

Забрињавајуће је и то што ангажовани радници у Ковид амбуланти нису имали потребна заштитна средства на почетку. Ово истичемо због тога што је наш Дом здравља, не тако давно, добио скупо плаћену акредитацију. Питамо се како је могао да буде акредитован ако није био спреман ни за епидемију грипа? Чему таква акредитација?

Нама као пацијентима, врло је битно да сви који раде у здравству буду адекватно награђени. Не само због тога што су финансије егзистенцијално битне, него и зато што се ради о професији која је једна од најзначајнијих у друштву и којој следује и одговарајући углед. Једино истински испоштовани здравствени радници у сваком погледу, моћи ће да се у потпуности посвете свом послу на задовољство свих нас, данашњих и будућих пацијената. У најмању руку, није пријатно када треба да одете код недовољно награђеног и незадовољног лекара.

На крају, није ово била ни прва ни последња епидемија. Било их је и биће их. За неку наредну требало би почети одмах са припремама, без обзира на акредитацију.

________________________________________________________________