Otkriveno zašto je vlast odbila pomoć EU i skupo se zadužila

Nije Srbija finansijska velesila, kao što tvrde Vučić, Mali i Tabaković. Ona će grupi banaka, koje je angažovala za emisiju evroobveznica, morati da plati bar 50-100 miliona evra, pa će stvarna kamata na zajam od dva miliona evra biti duplo veća od 3,275 odsto

Srbija se ovih dana zadužila na svetskom finansijskom tržištu za još dve milijarde evra kako bi finansirala program podrške privredi pogođenoj epidemijom. Predsednik Aleksandar Vučić reče da smo „fantastično prošli“, a Jorgovanka Tabaković da je to „još jedan uspeh“ Srbije koja uživa „poverenje investitora“ i slične velike reči. Ispada tako da je Srbija postala finansijska velesila, što svakako nije istina.

Istina je da je Srbija morala da plati kamatnu stopu (koja se naziva prinos) od 3,375 odsto godišnje, što je poprilično u današnje vreme obilja neplasiranog kapitala u svetu i sledstveno niskih kamatnih stopa. Prisetimo se da je jesenas ta cena za Srbiju bila samo 1,25 odsto, ali je danas rizik za investitore veći.

Što je najgore, ovde nije kraj. Pored kamate koja se plaća kupcima obveznica, Srbija mora platiti za uslugu finansijskim posrednicima – grupi banaka koje su izvele intelektualni, pravni, tehnički i organizacioni posao, ali i verovatno otkupile deo obveznica po nižoj ceni. Koliko je Srbiju koštala ova usluga verovatno nikada nećemo saznati, jer ugovor neće biti objavljen, kao ni toliki drugi. Koliko je to različito u odnosu na Srbiju pre Prvog svetskog rata kada su ugovori o stranim zajmovima razmatrani u parlamentu i objavljivani u službenim novinama! No, nema sumnje da će zarada ovih banaka iznositi najmanje 50-100 miliona evra, ako ne i više, što napred pomenutu kamatu, orijentaciono, udvostručuje.

Očigledno je da je vladajuća koalicija i dalje u predizbornoj kampanji i da reklamno naduvava sve što se naduvati može kako bi ubedila svoje biračko telo u priču kako Srbija napreduje ogromnim koracima. Prva žrtva ovakvog naduvavanja svakako je istina, ali ceh često dolazi i u novcu.

Vučić i Siniša Mali su pre tri nedelje odbili novac EU pošto, kako rekoše, Srbiji ne treba jer ima „stabilne javne finansije“ i slične besmislice, iako je i tada bilo jasno da pare trebaju pošto je već doneta odluka o državnoj pomoći privredi od 5,1 milijardu evra. Ali, u ponudi EU postojalo je nešto što je veoma smetalo Vučiću: obaveza vođenja demokratske politike i vladavine prava, uz nadzor EU i izveštavanje. EU je rešila da koristi svoju „meku moć“ i povoljnim kreditima utera zemlje kandidate u demokratski poredak, ali ih je Vučić hladnokrvno izbegao.
U dobrom delu javnosti pojavilo se ovih dana pitanje „a zašto Srbija nije uzela jeftinije zajmove kod MMF-a kao ostali“?.Dobro pitanje, koje očigledno žulja naprednjake.

Isturili su Malog i Tabakovićevu da odgovore, a rezultat je mizeran. Prvo, rekoše da je taj RFI program namenjen saniranju platnobilansnih neravnoteža, a Srbija ih nema. Ima, ima: platni deficit je veći od pola milijarde evra za samo prva dva meseca 2020. MMF je jasno rekao da koristi ovaj instrument zbog negativnih ekonomskih efekata virusa korona, tako da nije bilo nikakvih prepreka za učešće Srbije.

Drugo, rekoše da bi zajam kod MMF-a bio skuplji od kamate na obveznice: 3-4 odsto (Tabaković) ili više od četiri odsto (Mali). Ovo jednostavno nije istina. Osnovna kamatna stopa na zajmove MMF-a do 1,54 milijarde evra je samo jedan odsto, čemu se dodaje par sitnica, što sve ukupno iznosi znatno manje od 1,5 odsto. Znači, glupost od odbijanja zajma kod MMF-a iznosi oko dva procentna poena kamatne razlike godišnje, ili više od polovine.

I treće, neki misle da MMF i kod RFI aranžmana postavlja uobičajene uslove zemlji primaocu (reforme, ekonomske politike), pa tako guvernerka Tabaković pominje „sve druge dodatne zahteve i ograničenja koje bi aranžman sa MMF-om podrazumevao“. Nije tačno. Ovaj program uopšte ne sadrži uobičajena uslovljavanja iz potpunih programa, a ni nadzor (revizije) i uplate na rate, već se novac odmah stavlja na raspolaganje budžetu. Primalac, prilikom podnošenja zahteva samo daje okvirnu orijentaciju vlade. Čista posla.

I zašto srpske vlasti nisu iskoristile priliku da jeftino uzajme od MMF-a? Sasvim je moguće da je u vrhu zemlje bilo nepoznato da RFI nije stendbaj aranžman (to govori Mali) i da ne sadrži nikakve uslove koje bi MMF postavio Srbiji (to govori Tabaković). A neznanje košta. Zemlju naravno, a ne one koji donose odluke.

Boško Mijatović, NIN