Sva predsednikova deca

Piše: Milan Ćulibrk

Biće da je Vučiću imena, prezimena i adrese 1,7 miliona penzionera dostavilo nepoznato lice iz Fonda PIO. Poštarinu od 45,9 miliona dinara platiće onaj ko je to platio i 2018, a iz finansijskog izveštaja SNS-a se ne vidi da je to platila vladajuća stranka

U okviru predizborne kampanje, u koju je SNS ušao sa sloganom Za našu decu, Aleksandar Vučić je, posle godinu i po dana, ponovo presavio tabak i poslao pismo svim – penzionerima. Hteo je, valjda, da im poruči da su i oni nečija deca, jer je, pobogu, on otac nacije. Ili je samo shvatio da je pismo bolje sredstvo komunikacije sa najstarijim simpatizerima, koji više vole prave od virtuelnih mitinga.

Uprkos tome što svako ima pravo svakome da piše, nekoliko je spornih stvari u ovom Vučićevom pisaniju. Kao i u novembru 2018, kada je poslao prvo pismo, postavlja se pitanje otkud mu adrese svih ili bar ogromne većine penzionera? Ako mu ih je dostavio neko iz Fonda PIO, to bi značilo da je neko prekršio Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Sva je prilika da ćemo otkriti da je to N. N. lice, jer sumnjam da će nadležni uspeti da ustanove ko je Vučiću doturio spisak. Još više sumnjam da će ikome pasti na pamet ono što bi palo na pamet svakom detetu da pita Vučića odakle mu imena, prezimena i adrese 1,7 miliona ljudi. A i ako bi ga iko od nadležnih to i pitao, pretpostavljam da bi bilo dovoljno da mu Vučić odgovori da on taj spisak ima još od novembra 2018.

Pa šta? Mislite li da će poverenik za zaštitu podataka o ličnosti Milan Marinović biti bolje sreće od prethodnika Rodoljuba Šabića, iako je iz njegove kancelarije najavljeno da će o svemu obavestiti Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu i dostaviti dokumentaciju kojom raspolažu? Pa, sličan krivični postupak pokrenut je još u decembru 2018. I nikom ništa. Druga sporna stvar je što Vučić prećutkuje da su novac za jednokratnu pomoć od 4.000 dinara u aprilu i 100 evra u maju penzionerima obezbedili poreski obveznici, koji pune budžet i koji će vraćati sve kredite, bez kojih para za tu pomoć ne bi ni bilo. U pismu ne pominje ni Vladu, ni državu, kao da se želi stvoriti utisak da te pomoći ne bi bilo da nije Vučića i SNS-a. Ništa novo. Nije li još u aprilu 2016. lider PUPS-a Milan Krkobabić penzionerima poručio da „mogu da zaborave penzije ako na izborima izgubi lista koju predvodi Vučić“ i da će u tom slučaju „džaba čekati poštare“? A, poštarima su ovih dana bile pune ruke posla, tačnije Vučićevih pisama. Nije sasvim jasno ni ko će sve to da plati. Vučić nije pisao kao predsednik Srbije, pa taj trošak ne bi ni smela da plati država.

I u novembru 2018. iz SNS-a su nas ubeđivali da će sve to platiti stranka. Dokaz za to, međutim, nisam uspeo da pronađem u finansijskom izveštaju za 2018, koji je SNS Agenciji za borbu protiv korupcije dostavio 12. jula prošle godine. Da je te 2018. stranka zaista platila slanje tih pisama, to bi negde moralo jasno da se vidi. Tim pre što slanje pisma težine jednog grama, prema zvaničnom cenovniku Pošte Srbije, košta 27 dinara. Dakle, 1,7 miliona pisama koštalo bi 45,9 miliona dinara. U godišnjem izveštaju SNS-a navodi se da su svi troškovi reklamnog materijala i publikacija u 2018. bili 71,5 miliona. Samo bilbordi su ih koštali 30,7 miliona, a ne znam da je nekom penzioneru poštar umesto pisma na kućnu adresu doneo bilbord.

Za štampanje letaka SNS je te godine platio 8,8 miliona, ali to svakako nisu mogla biti pisma, jer pored njih jasno piše da nije bilo troškova distribucije. A bilo bi baš previše da su ih poštari raznosili besplatno, zar ne? U izveštaju SNS-a pominju se i druge vrste reklamnog materijala – brošure i plakati.

Pisma jok! S obzirom na to da opravdano sumnjam da bi konobar u bilo kojoj kafani doneo novu rundu ekipi za koju misli da mu ni prvu od pre godinu i po dana nije platila, već je od drugih gostiju morao da žicka da ne bi sam morao gazdi da namiri račun, bilo bi dobro da SNS svim građanima stavi na uvid dokaze da plaća svoje račune. Kao i sve drugo, brzo će se i drugo Vučićevo pismo penzionerima zaboraviti. Kao i prvo iz novembra 2018. Kao i borba za respiratore, o kojima niko više ne govori.

A trebalo bi. Ako ni zbog čega drugog a onda zbog toga da se sazna kako je moguće da je Srbija 400 respiratora naručila preko jedne male firme iz Crne Gore, čijoj vlasnici sudski pozivari nisu mogli da uruče poziv da dođe na suđenje, da bi joj se blokirao račun, samo zato što je na vratima njene firme pisalo ne radi zbog virusa korona! Uzdravlje.