Prethodni članak
Tri dvorišta
Пише: Слободан Чворовић
Када се од „Моравице“ – кафане, крене Љубићском улицом ка бедему, скоро при крају, била су три дворишта. Та дворишта имала су и капије између, да се колачи и пите не уносе од улице, већ да се право донесу у другу, комшијску кухињу. Милена, Нада и Драгојла гајиле су децу, та деца су расла, стасала за школу, а неки пошли и на факултете.
Кад се Драгојли разболела Лела и лежала у Београду у болници, Милена је у свом стану у Београду чувала Драгојлу и са њом заједно плакала. Тог фебруара, Драгојла је по повратку у Чачак, данима, месецима, годинама плакала.
Чемер изгубљеног детета осетила је и Нада. Наду нисам никада видео да плаче али често је именом сина називала свог унука. Из дворишта је, једне јесени, отишао Надин Лека, да негде у неком другом свету пише за неке небеске новине.
Радомир је напустио двориште и Драгојлу крајем маја, и отишао да продаје црну кафу међу звездама. Велизар од једног августа правне савете негде на небу дели.
Саме у двориштима Милена, Нада и Драгојла осташе са децом али и са унуцима као лековима.
Живот као Морава у близини иде, тече, расту и унуци, жене се и удају. Долазе и праунуци, најбоља непреписана интервенозна терапија.
Нада је кренула за Леком.
Остале су незаписане приче о свакој од њих три. Силне животне приче, љубавни јади и радости. Дружиле су се и пазиле као сестре, иако је Нада имала два брата, а Милена и Драгојла по три сестре.
После толико година, говориле су већ у старости, оне су се сећале свега: и када је Милена први пут видела Велизара, и колико је Нада некада патила за Леком. Драгојла се хвалила како јој Радомир никада није рекао ни једну ружну реч.
Пред почетак прошле зиме у свом дворишту, у својој кући, Драгојла је кратко боловала, не мучећи никога, само се наслонила и заспала.
Овог јуна у 92. години Милена је отишла да им у неком другом дворишту, можда одржи неки час.
Милена је била и моја учитељица у основној школи.
_______________________________________________________________________
Nežno, dirljivo, sa ljubavlju ovekovečeno prijateljstvo, podrška, odanost… tri dobre, lepe, velike duše.
Rasplakala sam se. Čitam ponovo i još jednom i još jednom… Ovako emotivnu priču o Nadi, Dragojli i Mileni mogao je da napiše samo neko ko ih voli.
I nisi napisao priču samo o njima, već i o vremenu u kome su postojale kapije izmedju dvorišta, kroz koje su se na tacnama nosili kolači i ljubav.
Sjajna priča o divnim ljudima ispričana sa toplinom i iz srca!
Veoma dirljivo sa puno emocija.
Svojim tekstom o divnom komsinskom druzenju vratio si me u prelepo i beźbrizno detinjstvo
Kakva divna i topla prica. Krenuše mi suze.
Sjajno Slobodane! Divno je što te Čačak ima. Nadam se da su tvoji sugrađani svesni koliko je važno to što u svojim kolumnama beležiš i nastojiš da otrgneš od zaborava. Moje poštovanje!🙋♀️
У свакој улици у граду су живеле по нека Милена, Нада и Драгојла са својим судбинама и малим капијама између дворишта које су их спојиле и на земљи и сада на небу. Са њима су и нестала комшинска дружења, љубав и значај. Порушене су куће, разваљене ограде и направљене зграде. Комшилук, у правом смислу, полако нестаје.
Svaka čast čoveku koji čuva prave ljudske vrednosti i servira čitaocima.Živ nam i srecan bio.
Bravo Cvoro, nastavi da pises, skolski!
Divno,nastavi da pises Cvorovicu,zaista je ovako bilo
Divan i dirljiv tekst.Vraca me u bezbrizno detinjstvo u dvoriste tetke Milene gde su se jele prave princes krofne i buter stangle sa pecenim orasima.Ode ovog maja i moja mama Vera da se druzi gore sa svojom sestrom Milenom sa tvojom mamom i tetka Nadom.Hvala ti na tekstu i podsecanju na lepe dane detinjstva i mladosti
Divno napisano, ali ipak tuzno secanje. Imale su dug zivot, smena lepog i ruznog, ali sve je to sudbina. Lepe i slatke i u starosti!
Čvoro, kaže moja sestra kojoj je Milena takodje bila učiteljica da ti je ovo najbolji tekst do sada i da ju je vratio u detinjstvo. Iako sam malkice mladji, pamtim ih i ja sve dobro, i ame iz teksta, i čika Velja koji je bio sjajan kozer, i Vesnu i starijeg joj polubrata (o kome znam ništa 40 godina) a o Leli i da ne pričam. Keep going bro!!! P.S. Kad ćemo ponovo u Joburg? Ja bio lanjske godine, a ove ni do Čačka nisam išao već 6 meseci
,,, bravo , odlican tekst
Hvala Bobane. Veoma toplo i dirljivo
Divno, dirljivo, emotivno…
Лепа прича; прича за душу.
Волим Рисимову слику „Чачак кога нема”. На њој се налази неколико препознатљивих чачанских грађевина и један дворишни сто са двоје људи за њим. Објекти са слике и данас зраче својом лепотом, па би се неко површан запитао, зашто онда назив „Чачак кога нема”? Узвишеност те слике није у насликаним објектима већ у атмосфери којом зрачи и у титрајима светлости које доноси понеки сунчеви зрачак пробијајући се кроз густе крошње дрвећа. Прошаран хлад благо засењује део градског дворишта из кога се шире мириси, појачани управо сталом кишом, на шта указује дуга у позадини. Ти титраји су доспели и до лица двоје људи за столом, до њихових очију које имају сјај и влажност живих бића. У удубљењу на врату пажљиви посматрач ће приметити пулсирање из њихових дамара. Слика оживи и увек ме емоционално покрене, добије тон и мирисе, па зачујем и цвркут птица у крошњама и звук спуштања шољице за кафу на своју тацну, ма колико то пажљиво радили. Та кафа коју испијају оно двоје за столом, има посебан мирис који ми се увек јави када видим ту слику.
Милена, Драгојла и Нада преселиле су се у ту слику и придружиле се онима којима заиста највише припадају, вратиле су се у „своје” време, у своје друштво, јер сваки човек припада свом времену. На нама је да приче о Мајкама негујемо и чувамо дубоко у себи, као непроцењиво благо.