Бучни ехо „Мојих тишина“

Представљање песничког првенца Александре Мишић „Моје тишине“ одржано је у уторак 16. јуна у Малој сали Библиотеке као први програм 57. Дисовог пролећа. Ауторка збирке песама „Моје тишинеˮ, рођена је 1. јануара 1970. године у Чачку и професорка је српског језика и књижевности. Завршила је Филолошки факултет у Београду, на одсеку Југословенска књижевност са српском књижевношћу. Као професор ради од 1994. године, а запослена је у чачанској Гимназији.  Њени стихови налазе се у бројним књижевним часописима. Добитница је више награда за поезију и прозу. Радови су јој објављени у стручним часописима. Припремила је бројне књижевне критичке приказе књига савремених аутора. Члан је Књижевног клуба „Драгослав Грбић” из Чачка. 

Збирка поезије „Моје тишинеˮ која је објављена 2020. године завредила је пажњу књижевних критичара који поред националне књижевности проучавају и завичајну. Данијела Ковачевић Микић о ауторкином песништву говорила је из позиције и критичара и професора књижевности скренувши пажњу да је „незахвално говорити о првој књизи неког песника, јер је првенац обично тек постављање темеља за права песничка здања, односно данак који песник-почетник даје за своја лутања и трагања јер нема пречице ни до једног места на које вреди стићи.ˮ Ковачевић Микић је на крају свог излагања закључила: „Александра нам је дала оно најлепше што, после мајчинства, носи у себи, а ја верујем да ће за узврат од свих нас добити радост читања пуну бучних еха њених тишина.ˮ

Кроки приказ како се Александра Мишић кроз једну песму креће кроз литературу, али и кроз историју света и антропологије осветлио је проф. књижевности Слободан Николић. Анализом песме „Празноˮ је указао да је Александрино писање само припрема за надолазећу пуноћу, као што је збирка „Моје тишинеˮ припрема за рађање у Речи, заправо у непрекидном говорењу.

О свом поетском првенцу говорила је ауторка и присетила се својих песничких почетака средином 80-их година прошлог века. Она је истакла важност подстицаја за младе ствараоце, ученике и нагласила да никада не треба одустајати од писања докле год постоји порив за тим. Казала је да су њене песме обогаћене метафорама и симболима што рукопис чини вишеслојним без обзира да ли је у питању мисаона, љубавна или дескриптивна поезија. 

Њене песме су део језичког експеримента будући да обилују неологизмима и кованицама, па могу бити захвалне за анализу језичких, творбених механизама и образаца. Рецензенти ове збирке су др Владимир Димитријевић, проф. књижевности и публициста и Мића Миловановић, професор у пензији и писац.

Одабране стихове Александре Мишић говорила је Софија Димитријевић, матурант чачанске Гимназије, а програм су музички оплемениле професорке Музичке школе Јелена Рубаковић (виолина), Милица Коврлија (виолина) и Маја Протић (клавир).

______________________________________________