Crni pojas, treći dan

Čačanski Karate klub „Nemanja“ ne posustaje ni jednog momenta, pa je tako trener i predsednik kluba Marija Raičković, prošle nedelje svoje znanje i zvanje unapredila i podigla na viši nivo, zvaničnim polaganjem pred prof. dr. Vladimirom Jorgom, okitivši se majstorskim crnim pojasem 3.DAN.

Rođena je 1990.godine, u svet karatea je ušla sa svojih 10 godina. Kako sama kaže, znala je da je to jedini sport u kojem bi mogla da se pronađe i već se u njemu održava, gotovo 20 godina.

Odrasla je u sportskoj porodici, otac Milisav bavio se dugo karateom, majka Danka džudoom i folklorom, a brat Milan, koji joj je veliki uzor košarkom.

„Nikada nisam imala pritisak od strane svoje porodice da li ću se baviti sportom ili ne, kao ni koji bi to sport bio, ali prosto, karate je bio taj izbor koji je u meni probudio želju. Svakako da sam od porodice imala neizmernu podršku, jer ne bih bila danas to što jesam da nije bilo njih, porodica je pokretač svega“, kaže Marija.

Početak nije bio sladak, kako i sama kaže, ali su joj se putevi spojili sa Zoranom Kojić koja joj nije dozvolila da pomisli na odustajanje. I bilo je tako.

Marija u mlađim kategorijama, kao takmičar ima zapažene rezultate, od prvenstva Srbije, regiona, ali sa onim čime je baš ponosna jesu rezultati u seniorskoj konkurenciji, koje beleži od 2012. godine, kako sa svojim timom, Anom i Aleksandrom, tako i pojedinačno, na koje je, kako kaže posebno ponosna, jer su rezultirali sa njenim trenerom Zoranom.

„Još 2011.godine sam položila za crni pojas 1.DAN, i tek tada sam dobila neverovatnu želju da svoje znanje produbljujem, proširujem i idem dalje. Mnogi vežbaju neko vreme i odustanu pred majstorskim zvanjem, a ne shvataju da je sva suština satkana zaista u tom crnom pojasu, jer tada shvatite koliko zapravo malo znate i koliko treba da napredujete, a želja je ta koja vas gura i naravno trener. Kroz karate učite ceo život, čak i kada dostignete određena zvanja, tu kraj ne postoji, samo novi počeci“, dodaje Marija.

Marija je rođena Čačanka, osnovnu i srednju školu završila je u Čačku, kao odličan učenik. Kasnije je upisala Visoku školu tehničkih strukovnih studija, u rodnom gradu, gde je kao student generacije, sa prosekom 9,15 ostavljena da radi kao saradnik u nastavi. Marija se sada nalazi na Master studijama u ovoj visokoobrazovnoj ustanovi.

„Koliko god bio dobar sportista, treba biti svestan da je obrazovanje, posebno u današnje vreme jako bitno. Lako je uskladiti sve, ako imaš dobru podršku iza sebe. Znanje je ono što nam niko ne može oduzeti i treba ulagati u sebe. Imala sam tu sreću da imam podršku porodice, neverovatnog trenera koja je ulagala u mene svoj maksimum, supruga koji je inicijator svega ovoga ali i odličnog mentora u školi, koji je izlazio u susret kada god je bilo potrebno, da li za pripreme, odlaske na takmičenja, profesora dr. Radisava Đukića. Izvlačio je maksimum iz mene, iskreno se ponosio što sa takvim rezultatima se nalazim baš kod njega u grupi i verujem da sam to opravdala, inače ne bih bila tu gde jesam“.

Karate klub „Nemanja“ je 2017.godine ostao bez tvorca i vođe Zorane Kojić, ali ono što je ostalo iza nje, ne prestaje da živi i svakim svojim postupkom uzdiže klub na viši nivo, to su svakako članovi i sada trener i član od osnivanja kluba Marija.

„Trener i ja smo volele da pravimo planove, uglavnom smo sve uspešno realizovale i bile smo srećne. Zaista smo imale neku posebnu energiju, ljubav, razumevanje. To mnogo nedostaje. Mislim da je verovala više u mene nego ja sama, i zaista kada sam na evropskom prvenstvu u Poljskoj uzela medalju pojedinačno, kasnije i na balkanskom, taj njen pogled je govorio više od hiljadu reči, ona je prosto znala i verovala i hvala joj na tome. 2.DAN je bio plan da polažem pred prof. Vladimirom i to je bila njena velika želja. To je bio jedan od njenih trenera i želela je da eto, posle toliko vremena njima prezentuje mene kao svog učenika njenim učiteljima. Planovi su bili prekinuti, ali želja nije nestala. Spremala sam se sa velikom željom, još većom nego tada, pošto sam imala veliki zadatak, položiti ali i ne obrukati svog trenera. Učitelj Vladimir mi je na kraju polaganja, uručio zvanje za 3. DAN, rekavši da to zaslužujem, da godine provedene u karateu, rezultati koji govore za mene, naravno i trener koji stoji iza, koliko god fizički da nije prisutna, mu ne dozvoljavaju da nosim 2.DAN. Ne mogu da opišem tu sreću, kada sam čula. Ponosna sam bila što sam opravdala svoje ime, ime mog trenera i što mi je takve reči uputio Vladimir Jorga, tvorac karatea u Jugoslaviji.“

„Pored mojih rezultata, ovo je zaista neka kruna za sada mog uspeha. Smatram da sam podigla svoje znanje na viši nivo, ali verujem nivo i ugled kluba, koji je već na zavidnoj lestvici. Zvanje 3. DAN-a je ispunjenje mojih snova, ali svakako ga posvećujem svojoj porodici, bez koje ne bih ovo mogla i naravno treneru Zorani koja je stvorila sportistu od mene.“

Marija je preuzela klub „Nemanja“ od kada je Zorana tragično nastradala, broji solidan broj članova, klub i dalje živi sa posebnim zadatkom, a to je da se Nemanjino i Zoranino ime nosi i prezentuje na najbolji mogući način-kroz karate.

„Bilo je jako teško nastaviti priču kada se sve to izdešavalo, smatram da su pravi ljudi ostali, toliko nove dece je došlo baš kod nas, što je za nas pohvalno. Klub je kao porodica i tako se postavljamo. Pored vežbanja, družimo se, podržavamo u svim drugim aktivnostima van treninga. Volim što kod nas nije termin moranja, već želje i ljubavi da se vidimo i zajedno proširimo znanje. Imamo šta da ponudimo, pokažemo, prenesemo, usavršavamo se svi i to je ono što je bitno. Drugačiji smo. Zahvalna sam svima što su tu, verujem da je i trener Zorana ponosna na nas jer nismo poklekli u današnjem vremenu, gde prave stvari, pa i sam sport gube smisao. Čuvamo se međusobno, to je naš ključ.“

Svi zainteresovani su dobro došli u porodicu „Nemanjića“.