Evolucija Ane Brnabić

Piše: Ljubodrag Stojadinović

Srbija ima vladarski par iz bajke. Lepotica i zver su već neko vreme na vrhu trošne piramide i odozgo motre na doba u koje su uložili sve što proizvodi ta razorna kombinacija. Još su među nama kao parametri straha, duo koji se uklapa u svoju jezivu čaroliju, proizvodeći jedino ono što ume. A to je očaj.

Analogija sa bajkom nije baš potpuna, ali to nam je zapalo. Par na vlasti isijava posebnu vrstu moćnog šarma. Njena neodoljivost ide uz njegovu harizmu, čak i uz paradoks takve nastrane političke simbioze. Mešavina njihove zajedničke biografije jeste ostvarenje fantastične ideje o dugoj vladavini ružnoće. Pri tome autor, naravno, ne misli na fizičke odlike samog krema srpske elite, nego na njihov etički kapital, pre svega. Odgovor na upit da li mrtva etika proizvodi nakazni život – dakle nepodnošljivu estetiku – bez rezerve je potvrdan.

Kako je uopšte Vladalac došao do svog najboljeg izbora u političkoj karijeri? Neka svako u prethodnoj rečenici pronađe dovoljnu dozu ironije za sebe. Ali, ironija odstupa pred stvarnošću. Dovedena u vladu kao „drugačija“, Brnabić je na početku samo bila maneken drugosti, i lutka u izlogu za pokazivanje: evo, neka neko zine na Srbiju zbog homofobije, Ana ima ženu pa šta joj fali! Izvrsna dosetka Vladaoca za evropski krem i moćni homoseksualni lobi u njemu.

To jeste bio test odanosti vođi u zapanjenoj koaliciji koja se brzo ućutala, uprkos pozivanju na vrednosti domaćinske Srbije. Najveću galamu je podigao Palma, a onda su mu preporučili da čita Boru Stankovića, gde u literarnoj istoriji srpske patrijarhalne čistoće, ima mnogo gadnijih stvari od muželoštva, razmene ženskih nežnosti i istopolnih zajednica. Palmu je mrzelo da čita, pa su mu prepričali.

No ipak, uloga Ane Brnabić nije okončana na osobenostima ličnog erotskog kriterijuma. Na vrhu izvršne vlasti, iznenada je postala predmet zavisti ženstvenih, omalanih i skupo odevenih ministarki, koje su sebe davno videle na njenom mestu. Ko je uopšte ona, kako će da vodi vladu, kakav je to izbor, kuda idemo?

Ko je ona, to se ne zna ni danas, i ona nije vodila vladu, niti bilo šta. Njene slabe tačke nije bilo moguće sakriti, jer su sve bile slabe. Vladalac je ipak gajio posebnu naklonost prema njoj, dopuštajući joj da radi samo ono što zna, a to je bilo ništa.

Ali, u jednom času, veliki majstor ništavila joj je pronašao, možda pravu ulogu. Postala je kaskader, osoba bez svojstava koja najvažniju zvezdu zamenjuje u najodvratnijim scenama. Sve češće je govorila samo ono što je on želeo da izbegne. U tome se svim silama trudila da liči na njega.

U stvari, teško je ličiti na njega, takav je samo jedan. Ana je postepeno ali sve sigurnije, nalazila tvrdi, opori model inače siromašne govorne eksplikacije, uz nedoučeni cinizam, sa sve više naglosti, nelogične ljutnje i bezobzirnosti. Počela je i da preti svima koji je nisu razumeli, pa se pokazalo da nije bilo moguće a ni potrebno razumeti Anu Brnabić.

Svoj zenit dostigla je u vanrednom stanju, pokušavajući da negira opštu tezu o svojoj bezličnosti i beznačajnosti. Postala je tv model epidemije, žena koščatog lica koja preti građanima, grdi sve redom i poziva na disciplinu. Inače nas čekaju sva groblja, tu epsku patetičnu završnicu slobodno je pozajmila od svog zaštitnika. U isto vreme žustro je branila pred svetom tip i oblik demokratije u Srbiji, potvrđujući tiraniju svojim negacijama, uz neukusne apoteoze „šefu“. Samim svojim maketnim postojanjem, opravdala je sve radove klike na uspešnom razbuktavanju bolesti po Srbiji.

Euforično je đuskala i grlila sve redom na onom pobedničkom balu sablasti.

U tom besmislu nije bilo sistema, uprkos evolutivnim promenama Ana je negovala svoje nezaboravne gafove kao jedino što ima. Njena paralela o tome da se može umreti od virusa, ali i ako bolesnog udari autobus, pa se na kraju ne zna šta ga je ubilo, besmrtna je. To je retorički vrhunac jednog apsurdnog političkog uspona, koji toliko priliči opštem padu u sam centar tame.

Juče je otišla na mesto očaja u Novi Pazar, gde se izgleda neprekidno broje mrtvi, a više ne broje dženaze. I tamo je bila izviždana. Vlast i umiranje u Srbiji idu zajedno, i ništa ih ne može odvojiti. Vladaoca danima nigde nema, i Ana Brnabić bi, na samom vrhu svoje evolucije, mogla umesto njega da zapreti narodu kopanjem novih grobova, ako ne bude reda među jadnicima.

Ali, već je dockan. Ašovi rade u tri smene i smrt je uveliko među nama.