Kako su nastala odeljenja za intenzivnu negu

Do tridesetih godina prošlog veka, mnogi hirurpki pacijenti su brzo umirali posle najsloženijih operativnih zahvata. Jedan talentovani hirurg doneo je malu, ali drastičnu promenu koja je potpuno promenila zdravstvo.

Harvi Kušing je bio najbolji neurohirurg svoje generacije. Pacijenti su ga obožavali, opisujući ga kao brižnog i ljubaznog, ali zato je osoblje držao u stalnom stanju straha. Nije tolerisao greške i umeo je da bude hladan, prek i grub. Ali sve mu se opraštalo, zato što su rezultati govorili za sebe.

Dana 15. aprila 1931. Kušing je izveo svoju 2.000-tu operaciju tumora na mozgu u bolnici Piter Bent Brajam, u Bostonu, Masačusets. Pacijent je bila tridesetjednogodišnja Ida Herskovic, kojoj je otkriven tumor zbog kojeg je imala strašne glavobolje i postepeno je gubila vid.

• Korona virus: Odgovori na sva vaša pitanja
• Ko su devojke iz Novog Pazara koje su skupile 36.000 evra pomoći za jedan dan
• U Kini pronađen novi virus sa „pandemijskim potencijalom“

Tokom nekoliko sati Kušing je radio strpljivo, precizno i metodično (upozorenje: detaljan snimak operacije). Radio je na njenom otvorenom mozgu, zatvarajući klemama krvne sudove i nežno odsecajući tkivo kako bi joj se vratio vid.

Pre Kušinga, osam od deset pacijenata nad kojima je izvršena operacija mozga bi umrlo. U ovoj bolnici, hirurg je stopu smrtnosti spustio na samo 8%. Ida Herskovic će doživeti starost.

„Slavili su ga kao oca neurohirurgije“, kaže Denis Spenser, Harvi i Kejt Kušing profesor neurohirurgije na medicinskom fakultetu pri Jejlu. „Bio je posvećen svojim pacijentima i posvećen tome da operacije glave pretvori u pravu specijalnost.“

U vreme pre antibiotika, i uz uvek prisutan rizik od toga da bakterijska infekcija ubije onoga ko ide pod nož, Kušing je operisao u apsolutno sterilnim uslovima. Nosio je rukavice i masku, i činio sve što može kako bi sterilisao ranu i umanjio šansu za bolest. Ključno je bilo to što je nastavljao da se stara o pacijentu nakon operacije – u periodu u kom je postojao velik rizik da pacijenti umru.

„Nisu svi hiruruzi posvećivali toliko pažnje pacijentu nakon operacije“, kaže Spenser. „Kušing je svoju pedantnost prenosio i na postoperativnu negu pacijenata.“

Često se lično starao o ranama pacijenata, čuvajući ih od infekcije. Uveo je sisteme pomnog praćenja i beleženja stanja – kao i prvu široku upotrebu rentgenskih zraka i praćenja visine krvnog pritiska. O svakom pacijentu brinuo se tim specijalizovanog osoblja.

„Kušingovo kompletno odeljenje je više ličilo na odeljenje intenzivne nege nego kod drugih hirurga“, objašnjava Spenser. „Medicinske sestre i niže hirurško osoblje znalo je da će se naći u velikoj nevolji ako čaršavi nisu propisno zataknuti i ako zavoji nisu čisti ili se pacijent žali.“

Kušingovo odeljenje nije mnogo ličilo na današnja odeljenja za intenzivnu negu – u kojima su pacijenti okruženi senzorima i monitorima – ali koncept je bio isti. Kada su, tokom Drugog svetskog rata i pedesetih, operacije postale složenije – sa, na primer, prvom operacijom na otvorenom srcu – Kušingova pionirska postoperativna nega počela je široko da se primenjuje, spasavajući bezbrojne živote.

Međutim, Kušingov rani oblik specijalizovane intenzivne nege planiran je za operacije, a ne za traumatske povrede ili bolesti. One mogu da zahvale jednoj epidemiji.

U prvoj polovini 20. veka, gotovo svake godine bi se desetine hiljada ljudi širom sveta zarazilo poliom. Virus je imao običaj da udari leti, ciljajući decu i pokazujući u početku simptome nalik gripu. U težim slučajevima bi napao nervni sistem, parališući žrtve i sprečavajući ih da dišu. Oni koji bi preživeli često bi ostajali sa trajnim oštećenjima i respiratornim teškoćama.

U avgustu 1952, bolnicu Blegdam u Kopenhagenu, glavnom gradu Danske, preplavile su stotine teških slučajeva polia. Bez nečega što bi im pomoglo da dišu, većinu je čekala smrt. Jedini dostupan tretman bio je mehanički respirator, poznat kao železna pluća.

Pacijent bi ležao u tanku nalik na kovčeg, dok bi mu samo glava virila. Stvarajući vakum unutar tanka, mašina bi navodila pluća da se šire i uvlače vazduh. Alternativni sistem, poznat i kao školjkasti ventilator, koristio je kupolasto kućište privezano na pacijentove grudi kako bi pomagao širenje i kontrakciju pluća.

Ali u celom Kopenhagenu postojala su samo jedna železna pluća, samo šest prsnih ventilatora, i 316 pacijenata kojima je bio potreban tretman.

„Situacija je zaista bila očajna“, kaže Fiona Keli, savetnik za medicinu intenzivne nege pri bolnicama Rojal junajted u Batu, na jugu Engleske, i koautor naučnog rada o odgovoru tokom epidemije. „Više od 300 pacijenata čekala je smrt.“

• Da li ćemo zbog korona virusa raditi manje, ali kvalitetnije
• Korona virus: Kakvi su simptomi i šta radi telu

Načelnik bolnice sazvao je hitni sastanak kako bi se iznašlo rešenje. Anesteziolog Bjorn Ibsen predložio je da, umesto da na silu šire prsa, služeći se negativnim pritiskom putem železnih pluća, probaju da uteraju vazduh pravo u pluća putem cevi. Ta tehnika je razvijena za upotrebu tokom operacija.

Ali ubacivanje cevi u usta i kroz traheju bilo je suviše neugodno da bi pacijenti izdržali dugotrajniji tretman i izvodilo se jedino pod anestezijom. Ibsen je predložio da se upotrebi relativno nova tehnika traheostomije. To je značilo da se na vratu otvori mala rupa, odmah ispod larinksa, i da se tim putem umetne cev pravo u pluća.

Za tu cev je prikačen običan gumeni meh, koji se mogao stiskati rukom. Stotine lekara i studenata medicine i stomatologije angažovano je kako bi stiskali mehove i nadzirali pacijente – gotovo njih sedamdeset je u svakom trenutku bilo u bolnici.

„Traheostomija uopšte nije bolna, pacijent može da bude budan i da komunicira“, kaže Keli. „Ako ventilaciju sprovodi student medicine, kao u bolnici Blegdam, ili se koristi ventilator, kao što to radimo danas, onda polako možemo da smanjimo obim pomoći koja je pacijentu potrebna tokom oporavka.“

Ibsenova strategija spasla je na desetine života i dovela do toga da se u bolnici otvori prvo odeljenje za intenzivnu negu na svetu, sa zasebnim prostorom i medicinskim osobljem. Ali intenzivna nega se ne svodi na zamisao o odvojenom odeljenju u okviru bolnice, već podrazumeva i principe brige o najkritičnije obolelim pacijentima.

„Intenzivna nega je zasebna medicinska specijalnost“, kaže Danijel Brajden, zamenik dekana britanskog Fakulteta za medicinu intenzivne nege, koji ove godine slavi stotinu godina postojanja. „To, stoga, nije tek mesto, već ceo paket, zbir mera nege koja se ukazuje pojedincu“.

Ibsenove inovacije u Danskoj postepeno su prihvaćene širom sveta. Kombinovane sa inovacijama u postoperativnoj nezi koje je razvio Kušing, dovele su do toga da većina velikih bolnica otvori specijalizovana odeljenja.

Godine 1971. Denis Spenser je pomogao da se deo hirurškog odeljenja bolnice Nju hejven pri Jejlu, u Konektikatu, pretvori u odeljenje za intenzivnu negu.

„Pošto nije bilo obavezno da se u automobilima nose vezani pojasevi, viđali smo mnogo teških povreda kičme za koje je bila nužna specijalna nega“, kaže Spenser. „Odlazili smo tamo tokom vikenda, okrečili smo prostor, skinuli pod i ubacili pet kreveta. Zatim smo počeli da obučavamo sestre da obraćaju posebnu pažnju na sve što ima veze sa pacijentima s povredama kičmene moždine.“

Na drugim mestima, bolnice su osnivale „šok odeljenja“, gde su tehnologija i specijalisti – medicinske sestre, farmaceuti, lekari i anesteziolozi – zajedno lečili pacijente s najtežim oblicima oboljenja. Pošto je mnogim pacijentima trebalo nešto da ublaži bolove, kao i lečenje pod sedativima, anesteziolozi su se pokazali ključnim specijalistima.

Danas veće bolnice mogu da imaju po nekoliko različitih odeljenja za intenzivnu negu, kako bi pokrile širok spektar stanja – od teških simptoma Kovida-19 do rana od metaka, srčanih i moždanih udara, te hirurških komplikacija.

„Osećam da smo mi središte bolnice“, kaže Keli. „Mi preuzimamo najteže bolesnike u svako doba dana i noći i neverovatno je kad vidite kako se pacijenti za koje sam mislila da neće preživeti oporavljaju iz dana u dan i na kraju napuste naše odeljenje s širokim osmehom na licu.“

Desetine hiljada ljudi duguju živote intenzivnog nezi. U Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer, tri četvrtine onih koji dospeju u odeljenje za intenzivnu negu na kraju preživi. Ali važno je i razmotriti šta se dešava nakon što pacijenti budu otpušteni.

„Ljudima koji su bili na intenzivnoj nezi treba stalna podrška nakon boravka na tom odeljenju i to je veoma važan aspekt“, kaže Brajden. „Nije reč samo o preživljavanju, već i o kvalitetu života.“

A odeljenja za intenzivnu negu se suočavaju i sa drugim izazovima. Kušing je prvi uveo tehnologiju poput nadzora visine krvnog pritiska i ta odeljenja i dan-danas počivaju na tehnologiji. Ali kako pacijente okružuje sve više mašina kao što su ventilatori, monitori srčanog rada i senzori vitalnih znakova, kao što su temperatura i nivo kiseonika u krvi, dolazi do novih komplikacija.

„Veliki broj sondi i mašina danas lekarima daje mnogo podataka, ali sve je to rasuto i oni ih moraju nekako posložiti u glavi“, kaže Spenser. „Sledeći korak jeste da mašina nauči da razvije algoritme, tako da ćete moći da uzmete sve te raznorodne informacije i ubacite ih u nju, kako biste došli do suštine – to predstavlja budućnost odeljenja za intenzivnu negu“.

Ono što je započeo jedan opsesivni i nezgodni hirurg, uz težnju da se što pre odgovori na jednu pandemiju, promenilo je medicinu. „Značaj toga što su oni postigli ne da se izmeriti“, kaže Keli. „Sve dugujemo tim pionirima“.

Ričard Holingam piše o nauci i svemiru za BBC Fjučer i autor je knjige „Krv i creva, istorija hirurgije„.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk