„Bananagedon“ – kako „pandemija“ uništava najomiljenije voće na svetu

Kobna bolest osvanula je niotkud.

Širi se „nevidljivim prenošenjem“, pre nego što se simptomi uopšte uoče. A kada napadne, kasno je zaustaviti je – lek ne postoji.

Život više nikad neće biti isti. Zvuči poznato?

Iako sve ovo neverovatno liči na Kovid-19, zapravo govorim o tropskoj rasi 4 (TR4), bolesti koja napada banane. Poznata i kao panamska bolest, to je gljivica koja hara plantažama banana tokom poslednjih 30 godina.

• Umetnik pojeo umetničko delo – bananu od 120.000 dolara
• Zamrznute, sveže ili konzervirane namirnice: Koje su najhranljivije
• Tajni sastojci za duži život

Ipak, tokom poslednje decenije epidemija se naglo ubrzala, proširivši se iz Azije na Australiju, Bliski istok, Afriku i, u novije vreme, Južnu Ameriku, odakle dolazi najveći broj banana koje se otpremaju ka supermarketima.

Danas je prisutna u više od 20 zemalja, zbog čega se javlja strah od „pandemije među bananama“, kao i manjka u snabdevanju omiljenom voćkom na svetu.

Naučnici širom sveta u trci su s vremenom dok pokušavaju da pronađu rešenje, među kojima su stvaranje genetski modifikovanih (GM) banana i pronalaženje vakcine.

Međutim, baš kao kod Kovida-19, pitanje nije samo da li smo u stanju da pronađemo lek, već i kako ćemo naučiti da živimo u „novoj stvarnosti“ – svetu u kojem su banane zauvek promenjene.

Mašina za pravljenje pare (i širenje epidemije)

Prvo mesto na kom treba tražiti tragove jeste poreklo savremene banane koju svi znamo – njena prošlost pokazuje šta će se desiti ako ovu bolest budemo zanemarivali.

Ovo nije prvi put da se banane susreću s iskorenjivanjem, objašnjava Fernando Garsija-Bastidas, istraživač koji se bavi zdravljem biljaka.

On je TR4 proučavao na Univerzitetu Vageningen, u Holandiji, pre nego što je prešao u dansku kompaniju koja se bavi biljnom genetikom, kako bi se tamo bavio tom bolešću.

Kako kaže, tokom pedesetih godina prošlog veka industrija je bila desetkovana zbog onoga što on naziva „jednom od najtežih botaničkih epidemija u istoriji“, kada je panamska bolest prvi put udarila.

Ta gljivična bolest poreklo vodi iz Azije, gde se razvijala zajedno s bananama, pre nego što se proširila na velike plantaže Centralne Amerike.

Garsija-Bastidas kaže da je bila tako razorna zbog toga što su sve banane bile iste sorte, Gros Mišel, odnosno „Veliki Majk“.

Taj kultivar je odabrala industrija banana u razvoju, zato što donosi velike, ukusne plodove koji se mogu ubrati dok još nisu zreli, te je tako postalo moguće transportovati lako kvarljivo, egzotično voće na duge razdaljine dok ono u putu zri.

Svaka biljka je klon otprilike iste veličine i oblika, dobijen od mladica – bočnih izdanaka koji niču iz korenskog dela stabla – tako da ga je lako proizvoditi na veliko.

To znači da je svako drvo banane genetski gotovo identično, što donosi pouzdan i konzistentan prinos voća.

Sa poslovne strane gledano, bila je to mašina za pravljenje para, ali s epidemiološke strane, epidemija je tu samo čekala da se proširi.

• Red slanine, red sira, red luka: Domaća hrana malih proizvođača osvaja Srbiju preko Fejsbuka
• Losos opasan po zdravlje – od hladnjača u Srbiji do pijace u Kini
• Vodič za put oko sveta preko doručka

Industrija (ni)je naučila lekciju

Sistem proizvodnje banana je za slabašan temelj imao ograničen genetski diverzitet samo jedne vrste, što ih je činilo podložnijim bolestima, tvrdi Garsija-Bastidas.

Ako biste pomislili da je industrija naučila lekciju, pogrešili biste.

Počelo je da se traga za sortom koja će zameniti Gros Mišel, a koja bi bila otporna na panamsku bolest.

Šezdesetih je jedan kultivar, Kavendiš, pokazao znake otpornosti koji su mogli da spasu industriju banana.

Nazvana po sedmom Vojvodi od Devonšira, Vilijamu Kavendišu, koji je tu biljku uzgajao u svojoj botaničkoj bašti u Kući Četsvort (jedna i dalje postoji tamo), ta banana se takođe mogla transportovati zelena – mada je imala blaži ukus od Gros Mišel.

Za nekoliko decenija postala je novi genetski klon za industriju banana i taj status ima i danas. Ali za naučnike koji pomno nadziru ogromne plantaže, kojih je sve više, bilo je samo pitanje vremena kada će izbiti nova epidemija.

I naravno, tokom devedesetih se pojavio novi soj panamske bolesti, poznat kao TR4, opet u Aziji, i ovaj je bio koban za banane Kavendiš.

Ovaj put, u globalizovanoj privredi u kojoj naučnici, farmeri i ostali posetioci plantaža banana mogu da lete s kraja na kraj sveta, bolest se još brže proširila.

Pandemija

Garsija-Bastidas, koji je doktorirao na TR4 na univerzitetu Vageningen, modernu bolest banana, koja napada vaskularni sistem biljke i uzrokuje njeno sušenje i smrt, opisuje kao „pandemiju“.

„Banane su bez sumnje među najvažnijim voćkama na svetu i čine osnovnu namirnicu za milione kupaca“, kaže on.

„Ne smemo da potcenimo uticaj koji trenutna pandemija TR4 ima na bezbednost hrane.“

Upravo je Garsija-Bastidas u Jordanu 2013. godine primetio širenje TR4 izvan Azije.

Od tada on „drži fige“ da bolest neće udariti na zemlje u razvoju – tamo gde je banana osnovna namirnica – ali ona je već u Africi, pošto je primećena u Mozambiku.

TR4 je tako kobna zbog toga što se, kao i Kovid-19, širi „nevidljivim prenosom“, mada u drugačijem vremenskom okviru.

Obolela biljka će izgledati zdravo do godinu dana, pre nego što pokaže prve znake požutelog, usahlog lišća.

• „Kako me je zaveo svet zdrave ishrane“
• Ni miris, ni ukus, ali može da pomogne: Mikroalge kao superhrana budućnosti
• Život između povojnice i poskurica: „Priča o hlebu je priča o nama samima“

Drugim rečima, kada bolest primetite, već je kasno, jer se verovatno prenela dalje putem spora u zemlji ostaloj na čizmama, biljkama, mašinama ili životinjama.

Garsija-Bastidas, koji je rođen u Kolumbiji, znao je da će TR4 kad-tad dospeti do glavnih plantaža banana u Južnoj Americi.

Godine 2019. obistinila se njegova najveća noćna mora – primio je poziv sa jedne farme u Kolumbiji.

Stabla banana su imala sparušene, žute listove i sa plantaže su tražili da mu pošalju uzorke.

„Bilo je to kao u lošem snu“, kaže on.

„Jednog trenutka sam na plantaži, sledećeg sam u laboratoriji, a onog tamo objašnjavam ministru u vladi Kolumbije da se najgore desilo. Dugo posle nisam mogao dobro da zaspim. Srce mi se slamalo.“

Kako sprečiti širenje?

Kao i svaka zemlja u kojoj se pojavio TR4, Kolumbija sada pokušava da uspori širenje bolesti, dok svet napeto prati tragove bolesti u ostatku Latinske Amerike i na Karibima.

Pošto lek ne postoji, moguće je jedino izolovati inficirane farme i primeniti mere biobezbednosti, kao što je dezinfikovanje čizama i sprečavanje premeštanja biljaka s farme na farmu.

Drugim rečima, to je u svetu banana ekvivalent pranju ruku i društvenoj distanci.

U međuvremenu, svi se napori ulažu u iznalaženje rešenja.

U Australiji, naučnici su stvorili genetski modifikovanu (GM) bananu Kavendiš koja je otporna na TR4.

Fondacija Bila i Melinde Gejts takođe potpomaže stalno transgenetičko istraživanje.

Međutim, uprkos snažnim naučnim dokazima da su GM namirnice bezbedne, male su šanse da će se ta banana naći na polici vašeg obližnjeg supermarketa, pošto su regulatorna tela i javnost i dalje sumnjičavi.

Za Garsiju-Bastidasa, koji sada radi u istraživačkoj kompaniji Kidžin i blisko sarađuje sa Univerzitetom iz Vageningena, GM predstavlja „lak izlaz“ koji bi mogao da reši problem u narednih pet ili deset godina, ali ne zadire u srž problema, a to je kompletna industrija zasnovana na kloniranim varijetetima iste biljke.

Tek sada se razvijaju testovi koji otkrivaju prisustvo TR4, pošto se u istraživanje banana ulagalo manje nego u ostale osnovne namirnice.

• Kako nahraniti slomljeno srce
• Ispovest radnice u klanici
• Kako je Mekdonalds uveo revoluciju u poslovanje

Šta dalje?

Garsija-Bastidas, umesto toga, želi da uvede veći diverzitet u zasade banana, kako bi postale otpornije na širenje bolesti poput TR4.

On ističe da postoje stotine banana koje bi se mogle uzgajati širom sveta. Zašto ne bismo koristili njih?

U zemljama poput indije, Indonezije i Filipina ljudi već jedu na desetine različitih vrsta banana, od kojih sve nude drugačije ukuse, mirise i veličinu.

Ali njih je komplikovano uzgajati i izvoziti u razmerama u kojima se to čini s bananom Kavendiš, koja je osmišljena tako da izdrži prekookeanski transport.

U laboratoriji u Holandiji Garsija-Bastidas i njegove kolege služe se najnovijim tehnikama sekvenciranja DNK kako bi identifikovali gene otporne na TR4 i uzgojili banane koje bi mogle da se nose s bolešću i zadrže komercijalnu vrednost.

„Imamo stotine vrsta jabuka“, ističe on.

„Zašto ne bismo počeli da nudimo različite vrste banana?“

Najveća nada se polaže u to da će se otporna banana koja se može izvoziti pojaviti u narednih pet do deset godina.

Ali ni to nije magično rešenje. Nakon što se u prošlom veku suočila ne s jednom, već sa dve pandemije, industrija banana ovaj put ne može da ponudi samo još jedan klon.

Promena načina uzgajanja

Den Beber, vanredni profesor ekologije na Univerzitetu u Egziteru, proveo je poslednje tri godine proučavajući probleme sistema snabdevanja bananama u okviru projekta BananaEks, kojeg finansira vlada Ujedinjenog Kraljevstva.

On kaže da industrija banana ima najveće izglede da preživi TR4 ako promeni način uzgajanja banana.

U ovom trenutku banane Kavendiš se uzgajaju kao ogromne monokulture, što znači da se ne samo TR4, već i ostale bolesti, brzo šire.

Dešava se da se banane tokom jedne sezone prskaju fungicidima između 40 i 80 puta.

„To bi moglo da ostavi ogromne posledice po mikrobiote tla“, kaže Beber.

„Kako biste se starali o bananama, morate da se starate o zemljištu.“

Beber ukazuje na izveštaje sa Filipina o tome da su organske farme prošle mnogo bolje u susretu sa TR4, zbog toga što su mikrobiote u tlu bile u stanju da se izbore s infekcijom.

On kaže da bi farme banana trebalo da dodaju organske materije i možda sade sezonske useve između redova, kako bi povećale zaštitu i plodnost, služeći se mikrobima i insektima, a ne hemikalijama, u procesu „biokontrole“, te da bi trebalo ostavljati više neobrađenog zemljišta, ne bi li se podstakao divlji svet.

Zbog toga bi banane mogle biti skuplje, ali bi se, na duže staze, bolje održale.

Cena

Prema Beberu, banane su trenutno suviše jeftine.

Ne samo zato što se ne uzima u obzir uništavanje okoline usled razvoja hemijski održavanih monokultura, već i zbog društvenog nemara prilikom zapošljavanja ljudi koji su veoma loše plaćeni.

Dobrotvorna organizacija Banana link, koja ističe te probleme, okrivljuje supermarkete za „bespoštednu trku“ koja je uporno snižavala cene, ugrožavajući okolinu, zdravlje radnika i, naposletku, zdravlje banana.

Banane plasirane u okviru fer trgovine uspele su donekle da obezbede pristojnu zaradu radnicima na plantažama, ali Beber kaže da radnici u kompletnoj industriji počinju da zahtevaju veće plate.

To se opet, kaže on, odnosi na TR4, pošto je radnike potrebno bolje platiti kako bismo bili sigurni da se na plantažama primenjuje kvalitetnija prevencija od bolesti.

„Godinama nismo uzimali u obzir društvenu i ekološku cenu banana“, kaže on.

„Vreme je da počnemo da plaćamo pravu cenu, ne samo za radnike i prirodni okoliš, već i za zdravlje samih banana.“

Bananagedon

Džeki Tarner, rediteljka iz SAD, koja je, otkako je kao studentkinja radila na plantaži, preispitivala način na koji se uzgajaju banane, slaže se da rešenje leži u pravičnosti i raznovrsnosti.

U njenom filmu Bananagedon, ona razgovara s naučnicima koji pokušavaju da zaustave TR4, sa stručnjacima za bezbednost hrane koji upozoravaju na nedostatke, te s radnicima na plantažama, zabrinutim za svoj opstanak.

„TR4 je umnogome sličan Kovidu-19, pošto za njega nema leka“, kaže ona.

„To je ‘scenario sudnjeg dana’ za banane“.

Nakon što je dve godine putovala svetom kako bi se uverila u posledice koje je TR4 već ostavio, Tarner je ubeđena da se banane moraju uzgajati na drugi način, što podrazumeva uvođenje novih varijeteta.

Ona kaže da to ne bi bilo samo bolje po okolinu i štitilo od bolesti, već bi bilo bolje i za potrošače.

Kako bi podstakla javnost da podrže manje uzgajivače, koji donose različite vrste, postavila je sajt Banana list.

Tu se navode prodavnice u kojima se prodaju razne vrste banana, kako bi kupci prepoznali šta je to što im se sviđa i počeli da kroje potražnju.

Na primer, Patuljaska crvena, koja pomalo ima ukus kao malina, Lejdi Fingers, koja je manja i slađa od Kavendiša, ili Plava Java, koja ima ukus kao sladoled od vanile.

Te banane nisu samo ukusne, već će i pomoći da raznovrsniji uzgoj postane otporniji na bolest.

Za Džeki Tarner, pandemija među bananama bi mogla da ima pozitivan ishod ako nas primora da uzgajamo banane uz više brige o okolini i jedemo širi izbor voća.

„Možda bismo jeli manje banana i plaćali ih više“, priznaje ona. „Ali znate šta, to bi bile bolje banane.“

Ovaj tekst je deo Tragom hrane (Follow the Food), serije istraga o tome na koji se način poljoprivreda suočava sa izazovima očuvanja okoline.

Follow the Food pronalazi nove odgovore na te probleme – one visokotehnološke i niskotehnološke, lokalne i globalne – kod farmera, uzgajivača i istraživača na svih šest kontinenata.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk