Socijalna nesvest

Piše: Aleksandar Arsenijević

Posle (ne)slavnog kraja protesta u prestonici i ostalim gradovima sada su i neizlečivi optimisti svesni idejne konfuzije i srbistanskog opštenarodnog beznađa. Ako se po strani za trenutak ostave provokatori, službini “navijači”, ekstremni desničari… koji su za kratko vreme obesmislili proteste, a policiji dali alibi za primenu brutalne sile protiv demonstranata, očigledno je da će Dunavom, Savom i ostalim srbistanskim tekovinama, bio bih srećan da grešim, proteći još mnogo vode pre nego u Srbistanu dođe do suštinskih promena.

Neki uzroke za to prevashodno vide u idejnoj i akcionoj impotenciji srbistanske opozicije, ali prenebegavaju činjenicu kako se ne jednom pokazalo kako vrlo često sindikati poseduju mnogo veću moć nego političari. Odnosno da nemaština, prazan novčanik i još prazniji stomak umeju da budu mnogo snažniji pokretač od uzvišenih maglovitih ideja koje prodaju političari.

Nažalost, u zemlji Srbistanu niti sindikati imaju ikakav društveni uticaj, niti narod pravdoljubivi i ponosni srbistanski, što je još tragičnije, poseduje elementarnu socijalnu svest.

Fascinantno zvuči podatak iz 2011. godine da je u Srbistanu, zahvaljujući zakonu po kome se sindikalna organizacija u nekoj firmi bez obzira kojoj centrali pripadala registruje kao poseban subjekt, registrovano ni manje ni više nego 22.000 sindikata. Još fascinantnije deluje činjenica da uprkos takvoj “sindikalnoj snazi” od vremena pre Drugog svetskog rata, na ovim nesretnim prostorima ako se zanemare štrajkovi prosvetnih radnika tokom devedesetih, uprkos višedecenijskoj katastrofalnoj ekonomskoj situaciji nije zabeležen nijedan generalni štrajk. Na jednoj strani nepodmitljivi, principijelni i finansijski zbrinuti sindikalni lideri palamudeći o vrelim sindikalnim prolećima, jesenima i zimama gledaju da se što dublje ušlihtaju vlastima. Na drugoj ljuta radnička klasa koja zulum očigledno trpeti može, umesto da se zapita zašto im se decenijama život svodi na preživljavanje, ko je laže, a ko krade, bavi se belosvetskim zaverama.

A kada se sve to uzme u obzir onda ishod julskih protesta predstavlja logičan sled stvari. Nije li apsurdno očekivati da u trulom nazadnom srbistanskom društvu u kome je sve obesmišljeno i urušeno, od crkve do prostitucije, sindikati predstavljaju bilo kakvu snagu. Ali ne budimo pesimisti.

Biće bolje za jedno 200 godina koliko je potrebno da protekne, kako tvrde sindikalci, da bi srbistanska radnička klasa dostigla nivo socijalne svesti uobičajen za razvijene i pravno uređene države sa kojima obožava da se poredi gospodar Vučić.