San i java utronjanog diktatora

Pitam se da li je Vučić sam odlučio da s nama podeli svoj dečački san, ili mu je to za naše pare savetovao isti fantomski tim koji ga je od krvožednog radikala preobukao u uredno očešljanog evropejca u teget odelu, opskrbio naočarima i banalnim citatima i savetovao da makar neko vreme ne spominje Ratka Mladića. Brucoš Vučić osmehuje se sa Instagrama sa otvorenim indeksom baš u času kada građani saopštavaju da im je i te kako prekipelo od njegovih snova, još više od sopstvene jave njegovim snovima uobličene, te da u narodu postoji izrazita spremnost za otpor i bunt, počev od studenata koji su onomad krenuli da mu ispraše tur i pred kojima se povukao kao poslušno jagnje. To što je protest „ukraden“ od strane opskurne države nimalo ne umanjuje činjenicu da je građanska snaga velika i da je može pokrenuti zajednički motiv: nepristajanje na teror režima.

Spremnije i brže no za dečačkim snovima, utronjani diktator posegnuo je za brutalnom silom, tipično za režim kojem izmiče tlo pod nogama, uključujući tu i onaj orkestrirani okršaj (para)državnih i kriminalnih formacija. Ostaje otvoreno i pitanje da li se pred Skupštinom Srbije odigrao sukob unutar režima, imajući u vidu neočekivano optuživanje „ruskog faktora“ u času kada teledirigovane navijačke falange skandiraju o izdaji Kosova. I zato daj brže-bolje neki dečački san. Makar obnevideo od sopstvenih vizija, diktator hitro pozira za sliku večitog dečaka, što je samo po sebi poprilično sumanuto i u sukobu s predstavom koju je dosad o sebi gradio. Jer ako u Vučiću ima išta dečačko, reč je samo o njegovoj infantilno histeričnoj agresivnosti kojoj su milioni građana Srbije već godinama svedoci. Ukratko, u autentičnost njegovih dečačkih snova teško da će poverovati čak i oni što su plaćeni da veruju, a besmisao i jalovost slike Vučića brucoša ukazuju da se kompas ludački zavrteo i da više ne pokazuje ni njemu samom razumljiv smer.

Građanskoj Srbiji predstoji ozbiljna artikulacija opštenarodnog nezadovoljstva. To se ne može postići pukom upotrebom besa, već jasnom političkom porukom koja, u krajnjoj liniji, ovih dana stiže iz raznih segmenata društva, počevši od lekara, profesionalaca posvećenih očuvanju zdravlja i razuma. A poruka je, zapravo, vrlo jednostavna: ko god se bavi svojim poslom ozbiljno i savesno, bilo da je reč o medicini, ekonomiji, umetnosti, pravu, arhitekturi, ekologiji, urbanizmu, u sukobu je s režimom samim tim što svoj rad zasniva na istini.