Šta su koreni nasilničkog ponašanja kod dece

Veliki broj stručnjaka, psihologa, psihoterapeuta, pedagog i sociologa, slažu se u stanovištu da nasilje među vršnjacima nije ništa novo i da ga je uvek bilo u školama, ali ne samo u njima već i u vojsci, u studentskim domovima, poslovnom okruženju, politici…

Na drugoj strani kad se roditelji, nastavnici i psiholozi, pedagozi, psihijatri i sociolozi bave temom vršnjačkog nasilja, postalo je uobičajeno da se fokusiraju na žrtvama nasilja. Međutim tom prilikom često zaboravljaju da prevencija nasilničkog ponašanja među decom podrazumeva bavljenje i rad sa nasilnicima budući da kako to objašnjava američka psihološkinja Rebeka Bransteter, nasilništvo nije izolovani nasumični čin neprijateljskog ponašanja, već obrazac koji se iznova i iznova primenjuje, u kojem je agresija usmerena na drugo dete koje je u konkretnom odnosu slabije.

– Očigledno, svako dete koje maltretira školske drugove odrasta u drugačijim uslovima i ima neke svoje uzroke za takvo ponašanje. Zbog toga ne postoji jedinstven profil „školskog siledžije“. Ali, postoje određene osobine i životna iskustva koja su im često zajednička, i može biti od koristi da umete da ih prepoznate. Ako bi odrasli umeli da prepoznaju te česte ‘faktore rizika’, mogli bismo da intervenišemo ranije, na vreme, pre nego što do vršnjačkog nasilja dođe. Ličnost, integritet i unutrašnje ja se kod dece školskog uzrasta i dalje razvija, ona nisu potpuno formirana. Što ranije primetimo da postoje neki problemi i kod agresora i kod žrtve, imamo veće šanse da sprečimo probleme pre nego što nasilje eskalira – navodi Bransteterova.

Najčešće zajedničke osobine prisutnhe kod dece koja maltretiraju drugu decu, u školi ili na ulici predstavljaju manjak empatije i nesigurnost, mada se stručnjaci slažu da je samo na prvi pogled ova podela konačna. Odnosno da je čitav niz faktora određuje nasilničko ponašanje kod dece.

– Manjak empatije znači da oni nisu u stanju da sagledaju situaciju iz bilo koje perspektive osim sopstvene, odnosno da ne mogu da se zapitaju kako bi se oni osećali kad bi ih neko maltretirao. Mada možda deluje da su empatija i saosećanje prosto osobine koje imamo ili nemamo, istina je da su to veštine koje se mogu naučiti. Roditelji i nastavnici zbog toga imaju važnu ulogu u prevenciji vršnjačkog nasilja, time što će neprestano davati primere i ukazivati na modele ponašanja koji empatiju i saosećanje razvijaju. Nesigurnost je nešto što je takođe zajedničko svim nasilnicima. Zlostavljajući druge, nasilnici se brane od mogućnosti da drugi ljudi uoče njihovu nesigurnost. Maltretiranje i ponižavanje školskih drugova je mehanizam (iako potpuno disfunkcionalan) koji dete koje sprovodi vršnjačko nasilje primenjuje da bi sebi podiglo samopouzdanje, a ne tako retko, nasilnici su iz različitih razloga ljubomorni na svoje žrtve – objašnjava američka psihoterapeutkinja Kejtlin Gudman.

Stručnjaci niškog psihoterapeutskog kabineta Agora takođe naglašavaju da u slučajevima agresivnog ponašanja među vršnjacima intervencije su individualne, fokusirane samo na osobe koje su bile uključene u “okršaj”.

– Vršnjačko nasilje u užem smislu (bulling i mobing) uvek obuhvata celu grupu i zahteva komplikovanije intervencije koje podrazumevaju rad sa tom grupom (odeljenjem, razredom, školom). U smislu prevencije treba napraviti klimu koja nije pogodna za razvoj ovih fenomena. Potrebno je da postoji jasna struktura u kojoj se zna šta se sme, šta se ne sme i koje su posledice za jedno a šta za drugo, i te posledice se dosledno sprovode. Posledice, ne kazna. Potrebno je da je dozvoljeno da se u grupi slobodno priča o teškim stvarima i da se slobodno izrazi lično mišljenje, bez obzira da li se nekom sviđa ili ne. Potrebno je da postoji kontakt između svih, odnosno da niko nije izolovan (ne da se svi druže sa svima, ili da se zovu na rođendane, nego radije da su u kontaktu kroz aktivnosti, kroz timski rad i slično). Potrebno je da se autoriteti (učitelji,nastavnici, roditelji) ne bave okrivljivanjem bilo koga, da nemaju predrasude ili bar da ih budu svesni i kontrolišu da li ih i kako komuniciraju i da dosledno uvažavaju jedni druge i decu. Ono što je trenutno problem u ovoj oblasti je to što deca potraže pomoć od odraslih, ali je iz ovih ili onih razloga ne dobiju ili je dobiju na neadekvatan način. Kod “nasilnika” i njegovih/njenih “sledbenika” kapacitete da upotrebe svoju “moć” u korist čitave zajednice. Pre ovoga nasilje motra da bude jasno konfrontirano i posledice sprovedene. Kod “posmatrača” kapacitete da se kao grupa na dobar način uključe u situaciju i promene je – stav je stručnjaka psihoterapeutskog kabineta Agora.

Projekat „Vršnjačko nasilje, prevencija, uzroci i posledice“ sufinansiran je kroz javni konkurs grada Čačka. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

________________________________________________________________