Korona virus, turizam i Srbija: Kako je planinarenje u Srbiji zbog epidemije zamenilo letovanje u inostranstvu

Objavljeno 22/08/2020

Goran Lončarević i prijatelji na vrhu Rtnja

Osim čistog vazduha, osvežavajućeg povetarca i nepregledne panorame, postoji još jedan razlog zašto se sve više ljudi u Srbiji odlučuje za planinarenje – epidemija korona virusa.

Usled zatvaranja granica mnoga turistička odredišta u inostranstvu su nedostupna, pa je uspon na kamenite vrhove postao glavni izbor srpskog turiste, pored odlaska u banju ili kupanja u rekama i jezerima.

„Fali nam i taj morski vazduh, ta slana voda, ali su tu planine Srbije koje su dostupne i koje rado obilazimo“, kaže za BBC na srpskom Branka Jovanović iz Šapca.

Vaučer za letovanje u Grčkoj rešila je da ostavi za sledeću godinu, a da ovo leto sa suprugom provede planinareći.

More je lepo, ali karantin nije

Iz Planinarskog saveza Srbije (PSS) za BBC na srpskom kažu da je „ovih dana više ljudi na planinama“ nego u istom periodu prošle godine, a interesovanje za ovakvim aktivnostima je u porastu.

„I planinari i oni koji to formalno nisu, prepoznaju aktivnosti u prirodi kao alternativu turističkim aranžmanima u inostranstvu“, navode iz PSS.

Najposećeniji su vrh Molitva nad rekom Uvac, vidikovci Tare, Miroč nad Đerdapom, Čigota na Zlatiboru, Šiljak na Rtnju, vrhovi Suve i Stare planine, staze Divčibara i Kopaonika, Avala, Ovčar i drugi.

U Srbiji je popisano 3.229 vrhova na 178 planina i 75 planinskih predela, a ukupna dužina planinarskih staza u zemlji je oko 7.000 kilometara.

Branka Jovanović i njen suprug Rajko zajedno planinare oko tri godine.

Deo su neformalne planinarske skupine „Prašinari“, čiji članovi međusobno dogovaraju i organizuju uspone.

Neposredno pre uvođenja vanrednog stanja u martu, posetili su planinu Nemić kod Ljubovije, dok su vrhovi Rudnika i Miroča bili prvi koje su osvojili nakon ukidanja policijskog časa.

„Tokom varednog stanja nisi mogao nigde da odeš jer nije bilo dozvoljeno da putuje više od petoro ljudi, a mi obično idemo kombijem za devet osoba“, naglašava 49-godišnja Branka.

Ukidanjem zabrane kretanja počele su nove avanture, a poslednja je bila uspon na Jankov kamen, najviši vrh Golije.

Tamo je Branka primetila da je više onih koji kolima dolaze do vrha, nego planinara koji pešače po nekoliko desetina kilometara do cilja.

„Na Đerdapu smo sretali više ljudi, mahom mlađih, od 20 do 30 godina, ali to je Nacionalni park. Mi u suštini gledamo da izbegavamo velike gužve, da opušteno idemo, šetamo i razgledamo“, dodaje Branka.

Iako im nedostaje mogućnosti izlaska iz zemlje, ne planiraju po svaku cenu da se domognu inostranstva.

„Što se mene tiče, falilo mi je to što nismo mogli da odemo u Grčku jer tamo idemo redovno, ali da nekome plaćam testove i da idem u karantine, nema svrhe“, objašnjava Branka.

Pored letovanja na grčkom moru, propao je odlazak na neku od planina u Crnoj Gori, dok još uvek razmišljaju o planinarenju u Bosni i Hercegovini, čije granice nisu zatvorene za državljane Srbije.

Crna Gora: Srećna morska kornjača preživela uprkos opasnom mamcu

Crna Gora: Srećna kornjača preživela upkros opasnom mamcu

„Instrument u borbi protiv korone“

Iz planinarskog društva „Pobeda“ za BBC na srpskom kažu da je „interesovanje za planinarenjem tokom korone primetno“, stoga je njihov planinarski dom na Rajcu kod Ljiga „relativno dobro posećen“.

Uprkos tome, od planiranih 400 akcija za ovu godinu, organizovaće tek polovinu, isključivo u Srbiji i u manjim grupama.

Klub je zbog epidemije bio zatvoren dva meseca, sva takmičenja su otkazana, kao i ekspedicije u inostranstvu.

Iz Planinarskog saveza Srbije takođe navode da su „u skladu sa naloženim i preporučenim merama“ proredili takmičarske i masovne rekreativne aktivnosti.

Dolazak stranaca u Srbiju je opao, a zajedničke akcije su otkazane. Međutim, članovi Saveza su ostali „verni starim navikama“.

„Planinarenje je, ukoliko se sprovodi prema propisima, način brige o zdravlju i instrument u borbi protiv korone“, navode iz PSS.

Gužva na Šiljku

Goran Lončarević iz Beograda je 1. avgusta sa prijateljima osvojio Šiljak, najviši vrh Rtnja – planine o kojoj kruže brojne legende zbog njenog piramidalnog oblika.

Goran Lončarević sedni na ruševinama kapele na vrhu Rtnja

„Bila je to alternativa muzičkom festivalu Mount of Artan, koji zbog epidemije nije mogao da se održi 31. jula i 1. avgusta“, kaže za BBC na srpskom Goran, diplomirani psiholog i jedan od organizatora festivala.

Na ideju su došli dugogodišnji posetioci tog događaja, koji su želeli da makar usponom – inače sastavnim delom festivala – obeleže taj datum.

S obzirom da je pretprošle godine šest meseci proveo radeći na kineskom ostrvu Hajnan, Goranu more ne nedostaje, ali ga je zatvaranje granica i otkazivanje evropskih muzičkih festivala omelo da odmor provede u inostranstvu.

Zbog toga je, kaže, ovo bila jedna vrsta odmora – pobeći iz grada, posebno nakon karantina.

U naselju Rtanj, gde su kampovali, kao i oko obližnjeg hotela i motela, uočio je veliki broj automobila sa beogradskim i tablicama vojvođanskih gradova.

Smatra da to nije samo rezultat toga što ljudi ne mogu da otputuju van zemlje, već i razvoja turizma na Rtnju, što do pre nekoliko godina nije bio slučaj.

Snimljen redak fenomen „obrnutog vodopada“ u Australiji:

Redak fenomen „obrnutog vodopada” snimljen blizu Sindeja

„Video sam i turiste sa decom koji su mislili da kao na Kopaoniku i drugim uređenim planinama mogu kolima da dođu do samog vrha, do vidikovca“, dodaje 37-godišnji Goran, rodom iz Boljevca pokraj Rtnja.

Tokom uspona sretali su grupe od nekoliko planinara na svakih desetak minuta, dok su na samom vrhu videli i nepoznate kampere, rešene da prenoće.

Na Šiljku, vrhu Rtnja, nalaze se ruševine kapele izgrađene tridesetih godina 20. veka, odakle su Goran i prijatelji posle četiri sata uspona uživali u zalasku sunca.

Podigla ju je Greta Minh u spomen na tragično stradalog supruga Julijusa, nekadašnjeg vlasnika rudnika kamenog uglja Rtanj.

Kapelu su tragači za zlatom početkom devedesetih minirali i umalo je do temelja porušili.

„Miniranjem je srušen i gromobran, pa su kapelu dokrajčili gromovi. Kada sam poslednji put bio, 2004. godine, bila su dva kompletna zida, a sada je ostao skoro samo temelj“, objašnjava Goran.

„To je Srbija, nažalost“

Stanovnici naselja na planinama i pored reka i jezera u Srbiji žale se da turisti iza sebe ostavljaju smeće i da ne vode računa o prirodi.

Branka Jovanović smatra da „pravi planinari“ nikada ne bacaju otpatke u prirodu i uvek sakupljaju za sobom, ali da „izletnici“ ostavljaju gomilu đubreta.

„Išli smo i u grupama od 100 ljudi i kad krenemo da se razilazimo, nikada ni papirića nema da ostane, ali zato usput…

„Ti koji dolaze na piknike i koji prave roštilje uz potočić – to je katastrofa šta ostavljaju. To je Srbija, nažalost“, naglašava Branka.

Kaže da je i u Nacionalnom parku Đerdap videla smeće, ali da nije videla korpe za otpatke.

„Mogli bi da ih postave, pošto naplaćuju ulaz. Onda moliću vas, postavite na svako malo neku korpu za smeće, pa nek rendžer ili neko drugi pokupi to“, dodaje Branka.

„Neponovljiva lepota“ planina Srbije

Prilikom uspona na Artan – kako glasi vlaški naziv za Rtanj – Goran Lončarević nije video smeće ostavljeno u prirodi.

Međutim, ugostiteljski objekti na Rtnju početkom avgusta bili su prepuni, a preporučenih mera za suzbijanje korona virusa niko se nije držao, tvrdi on.

„Niko nije nosio masku, ljudi su se kretali u grupama…“, priča Goran.

Iako radi i vikendima u lokalnom veganskom restoranu, Branka Jovanović planira još nekoliko planinarskih akcija sa suprugom za ovo leto.

Naredno odrediše je planina Tara.

Kaže da je „vazduh, pogled, mirisi i zvuci prirode“ odvlače u gorske predele Srbije.

„Ta lepota koja se se vidi u daljinama je nešto neponovljivo.

„I svaka planina ima nešto u sebi što te tera da ponovo dođeš“, govori Branka.