Sedam decenija čačanske „fabrike” košarkaša

Iz fiskulturnog društva u Čačku pred kraj Drugog svetskog rata nastala je košarkaška sekcija, pa je kao dan osnivanja KK Borac ubeležen 25. april 1945. godine. Čačani su prvu utakmicu, prijateljsku razume se, jer prvenstvo države tada još nije bilo uspostavljeno, odigrali protiv Crvene zastave u Kragujevcu i pobedili sa 16:14, nastupajući u sastavu: Aleksandar Kerković, Stojan Stišović, Andrija Todorović, Đorđe Nikolić, Milan Nikolić, Slobodan Novogradić, Milomir Nenadić, Miodrag Pantelić, Dragoslav Nikolić, Dobrivoje Azanjac i Milorad Stanojević.

Mnogo godina kasnije, zavičajni poeta i muzičar Bora Đorđević spevao je strofu: „Kad je košarku izmislio Tvorac, odmah je osnovao čačanski Borac”. Pa dodao: „Nama je Bog lično odredio pravac da ovde, u Čačku, igramo ’moravac’”. I, naposletku: „Biće novih Radmila, biće novih Kića, Čačak je kolevka uspešnih mladića”.

Između redova i rima klupskog letopisa, udenuta je i neizostavna rečenica: najveće ime i legenda KK Borac je Radmilo Mišović (72), najbolji sportista grada Čačka u 20. veku. Apsolutni talenat za sve, od košarke i rukometa do ribolova i golubarstva, rođen je dve godine pre osnivanja Borca, u kući prvoj do crkve u središtu grada i, sudbinski vezan za rodno ognjište, ostao tu da živi sve svoje godine. A mogao je da bira na koju stranu sveta da krene.

U leto 1963, recimo, odbio je ponude o kojima igrači snevaju. Najdarovitiji košarkaš srpske provincije tri puta je bio na treninzima u Partizanu i uvek bežao iz Beograda u Čačak, ne odigravši nijednu zvaničnu utakmicu za „crno-bele”.

– Smestili su me u stan kod nekog generala Tarabića, blizu „Ekscelziora”. Međutim, kao da nisam bio u Beogradu, misli su mi stalno letele ovamo. Tada sam mogao da odem i u Split, Belgiju ili Italiju, ali sam odlučio da se vratim u Čačak. Ovde sam morao da izdržavam porodicu i oko stotinu golubova – priča Radmilo Mišović.

Dve decenije (1958–1978) igrao je za Borac, na vratima njegove hotelske sobe uvek je stajala cedulja s porukom koja je zamenjivala stražara: „Igrač se odmara”. Zemljak Dragan Kićanović, danas generalni konzul Srbije u Trstu, proslavio se izjavom datom u vreme kad je bio najbolji amaterski košarkaš na svetu: „Ali u Čačku, ja sam tek drugi”.

Mišovićev košarkaški životopis je neponovljiv. Počeo je da trenira u osmoj, prvu utakmicu odigrao i prvi koš postigao kao pionir u desetoj. U seniorski tim Borca ušao je kao petnaestogodišnjak i u crveno-belom dresu odigrao 22 prvenstva, 12 kao kapiten. U Prvoj saveznoj ligi SFRJ ima 249 utakmica sa prosekom od 27 poena, u vreme kad nije bilo trojki.

Pet puta je bio prvi strelac šampionata SFRJ, a jednom je Partizanu u Beogradu (16. marta 1968) dao 54 poena. Kad je konačno spakovao dres, radnici čačanske „Hidrogradnje” sazidali su i poklonili mu vikendicu u Međuvršju, pa je otišao na pecanje.

Danas ima običaj da popije kafu kod ćerke u „Košu”, a najčešće društvo za stolom su mu nekadašnji košarkaš Zoran Biorac, preduzetnik Milan Kujundžić i bivši fudbaleri Borca, Predrag Kulašević Gagilo, koji je Radmilov ispisnik, i dve godine stariji Dušan Radonjić Ćuka.

Mišović voli Srbiju iznad svega i eto objašnjenja zbog čega nije napuštao zavičajne predele. Ponekad se, u priči, vratimo u one četiri godine kad je bio narodni poslanik u Skupštini Srbije, kao član Stranke srpskog jedinstva Željka Ražnatovića Arkana. Ili u 1999. godinu, kad je prikupljao i slao pomoć braniocima otadžbine. Šta bi danas poželeo?

– Imam dve želje. Da 9. maja budem prisutan na vojnoj paradi u Moskvi i da mog kuma Ćuku prestane da boli koleno, jer je najbolji čovek na svetu – kaže Mišović.

Razočaran zbog položaja u gradu čiju je sportsku i društvenu istoriju upravo on obeležio („Ne tražim da mi kupe ’mercedes’, ali su makar mogli da me pozovu na kafu, u upravu grada ili u klub.”), kaže da je jedan od najdražih poklona dobio nedavno u Valjevu. Tamo mu je predsednik Metalca prof. dr Boško Đukanović uručio ikonu Presvete Bogorodice (170×150 centimetara), proglasivši ga „episkopom srpske košarke”.

Kićanović i Obradović

Dres Borca nosili su i Dragan Kićanović (62) i Željko Obradović (55) izgradivši, zatim, svetske karijere. Kićanović je osvojio zlatnu medalju na prvenstvima Evrope 1973, 1975. i 1977, srebrnu 1981, bronzanu 1979. Osvojio je Balkanska prvenstva 1973, 1974, 1975. i 1976. Sa svetskih prvenstava ima zlatnu medalju iz Manile (1978), srebrnu iz Portorika (1974) i bronzanu iz Kalija (1982). Doneo je zlato sa Olimpijskih igara u Moskvi 1980.

Željko Obradović jedan je od najuspešnijih košarkaških trenera yEvropi. Jedini je y svetu osvajao zlatne medalje na šampionatima sveta i kao igrač i kao trener. Sa Partizanom je osvojio Kup šampiona Evrope (1992), a isto ponovio 1994. sa španskim Huventudom, zatim Real Madridom (1995) i pet puta sa Panatinaikosom (2000, 2002, 2007, 2009. i 2011). Sa Madriđanima 1997. osvojio je Kup kupova, sa italijanskim Benetonom 1999.Superkup Italije, 2000. U sezoni 2006/2007 Obradović je predvodio Panatinaikos do trostruke krune i dobio nagradu „Aleksandar Gomeljski” koja se dodeljuje najboljem evropskom treneru. Sa selekcijom SRJ 1995, zajedno sa Dušanom Ivkovićem, osvojio je Prvenstvo Evrope y Atini, 1996. na Olimpijadi y Atlanti kao prvi trener, srebrnu medalju, a1997. Prvenstvo Evrope y Španiji i1999. bronzanu medalju y Francuskoj.

G. Otašević, Politika