Monodrama Naši dani u Čačku

U petak 2. oktobra na velikoj sceni Doma kulture u Čačku u 20 časova biće izvedena monodrama Naši Dani.

Radoslav Milenković, glumac i pozorišni reditelj iz Beograda, kompletan je autor monodrame koja je od premijere 1984. godine na Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu (Zlatna kolajna publike) do danas izvedena više od 1750 puta, kako na scenama bivše Jugoslavije, tako i u inostranstvu (Moskva, Petrograd, Bazel, Cirih, Baden, Malme, Lund, Geteborg, Halmstad, Budimpešta, Eger…)

Tekst predstave nastao je dramatizacijom satiričnih pesama Vladislava Petkovića Disa (Naši dani i Himna) i najznačajnijih pripovedaka Radoja Domanovića, (Stradija, Danga i Mrtvo more) koji je oštro, kritički bespoštedno i duhovito slikao vlast svoga vremena, ogrezlu u korupciji i nasilju.

U kraćem razgovoru za OzonPress, Milenković kaže da se od tada pa do danas sve promenilo ali ne i ljudi.

-Od 17. maja 1984, kada sam kao vojnik premijerno iyveo svoju monodramu NAŠI DANI na zemunskom Festivalu monodrame i pantomime i za svoju predstavu dobio glavnu nagradu, Zlatnu kolajnu publike, sve se promenilo. I granice tadašnje države, obeležja, društveno uređenje, politički sistem… promenio se sistem vrednosti. Promenio se ceo svet. Ali ljudi se nisu promenili – gramzivost, ulizištvo, potkazivačko dodvoravanje, vlastohleplje i sve ostalče nakaznosti ljudske prirode ostale su iste… Štaviše, u ovako razorenom društvu kakvo smo do sada izradili, ta se tamne strane ljudske preirode još izrazitije uočavaju. Utoliko je veća potreba da ih u ime zdravog razuma i morala – još žešće žigošemo.

Koliko se publika promenila od tada, kako je tada reagovala, a kako danas?

– I tada i sada publika prepoznaje i razume sve slojeve Disove i Domanovićeve satirične misli. Društveni kontekst bez prestanka čini da aktuelne pojave Disovih i Domanovićevih dana, jednako važe i pronalaze svoje junake i u našim danima. Tekstovi koje igram pisani su pre više od jednog veka, a čini se da se mastilo na stranicama koje su ispisali ovi veličanstveni pisci još nije osušilo. Zasluga za to pripada genijalnom štivu koje su nam ova dva zlosrećna pisca ostavila u nasleđe.

Kako su predstavu primili naši iseljenici u SAD?

– I u USA i na drugim kontinentima i zemljama u kojima sam igrao, uglavnom su u publici bili naši ljudi. Talas novijih migracija devedesetih godina i kasnije, učinio je da u publici sedi uglavnom intelektualni sloj, visokoobrazovani ljudi sa poozorišnim navikama i potrebama. Oni itekako dobro pamte odakle su otišli, informisani su o situaciji u zemlji koju su napustili, tako da je tamo predstava akao i svaka druga kao pred tzv. domaćom publikom.

Dolazite u grad Disa, ne prvi put. Medjutim njegova kuća je zapuštena i pred urušavanjem, spomenik u Čačku nalazi se blizu zatvora i nepristupačan je. Domanović je umro u siromaštvu. Mahom je ista sudbina svih naših velikih ljudi. Zašto kao društvo imamo takav odnos prema našim uspešnim ljudima?

– Verujem da je to stoga što pravo da odlučuju u naše ime već decenijama dajemo vlastohlepnim prostacima i bahatim glupacima. Od njih se ni ne može očekivati nešto drugo.

Smanjuje se budžet za kulturu. Ima li danas uopšte kulture u Srbiji, ili van Beograda?

– Svaka istinski značajna kulturna pojava počiva pre svega na pojedinačnom žaru, entuzijazmu i požrtvovanju malobrojnih svesnih i talentovanih pojedinaca. Ministarstvo kulture postoji samo u nekom svom paralelnom univerzumu. Njima je, verovatno i taj jedan tri frtalja procenta koji se u budžetu godišnje izdvaja za kulturu i informisanje – previše. Ali teško je i očekivati nešto drugo od partokratskih činovnika i kukavica koje pristaju na sve samo da bi sačuvali svoju fotelju.

Objavili ste do sada tri knjige. Da li će gledaoci monodrame moći da ih kupe nakon predstave?

– Naravno.  Kako nezasiti trgovački rabati prodavnica knjiga i raznih poklon-drangulija knjigu čine skupom, moje knjige ne mogu se kupiti u knjižarama – poneću ih u Čačak i učiniti ih dostupnim publici.