Prođe leto dvadeseto

Piše: Aleksandar Arsenijević

Nema sumnje da 5. oktobar u jednom delu srpskog društva već dve decenije slovi za simbol borbe za demokratske promena samo ništa manju simboliku nema ni 6. oktobar postavši sinonim izneverenih očekivanja da se obećane reforme i restauracija društvenog sistema sprovedu u delo. Da se pre svega uspostavi institucija odgovornosti, majka svih institucija koje uređeno društvo čini uređenim. Stoga se već dvadeset godina građani Srbije početkom svakog oktobra podsećaju jednog datuma koji simbolizuje političke, pre bi se reklo personalne, promene i datuma kog se na prvi pogled ništa epohalno nije desilo i baš to predstavlja glavni uzrok ovoga što nam se dešava.

A moglo je bolje, samo da su lideri DOS – a rukovodili činjenicom da se kancer leči radikalnim hirurškim rezom, a ne aspirinom. Odnosno da je bez lustracije i uspostavljanja jasne institucije odgovornosti, a što je moralo da se desi već 6. oktobra, iluzorno bilo očekivati da će trulež, koja je zahvatila svaku poru srpskog društva, nestati sama od sebe. Ali, kada se u vidu ima činjenica da su se na jednoj strani uz DOS prišljamčili neki dojučerašnji ljudi od poverenja od kojih je svaki na svoj način imao putera na glavi, a da je dobar deo nove “demokratske” vlasti smenu Miloševića i njegovih video kao priliku da postane kalif umesto kalifa, onda je logičan sveukupni ishod, gde su Vučić i njegovi naprednjaci, pojačani nekadašnjim DOS-ovim ekspertima, samo puka posledica metastaza društvenog kancera.

Da ironija bude veća, 5. oktobra četiri godine kasnije na najdrastičniji mogući način čak i nepopravljivi optimisti i idealisti su se uverili da od uspostavljanja institucionalnog sistema u Srbiji nema ništa. Ubistvom dvojice vojnika u gardijskoj kasarni u sred Beograda, koje je i dan danas ostalo nerešeno, zapečaćena je na neodređeno vreme sudbina Srbije kao uređene države.

Stoga samo nekoga ko je poslednje dve decenije proveo na Marsu može da zapanji činjenica da Srbijom neprikosnoveno vladaju veći pacifisti od Gandija što su do juče udarali u ratne bubnjeve prodajući jeftinu nacionalističku demagogiju. Da najveći deo srpske opozicije čine oni što su prespavali 6. oktobar utirući put gospodaru Vučiću, a danas bi da nas ubede da oni niđe veze nemaju sa onima što su bagatelno spiskali petooktobarska nadanja i da kao takvi s punim pravom očekuju da im se ukaže nova šansa kako bi ponovo zaseli na tron.

Samo čini se da su se malo preračunali kada misle da oni koji ne glasaju za gospodara Vučića nisu ništa naučili na primeru DOS-a i 6. oktobra koji se nije desio, a morao je.