Kako su Izraelci sagradili ribnjak u pustinji

„Silikon vadi” u Izraelu je, sa 4.000 novih preduzeća, posle „Silikonske doline” u SAD druga po veličini koncentracija takozvanih startap firmi u svetu, a na tržištu u SAD, gde se trguje akcijama tehnološkog sektora (NASDACQ), pojavljuje se više kompanija iz Izraela nego iz svih država Evrope zajedno.

Ove podatke saopštio je u Čačku Itaj Jakov Milner, zamenik ambasadora Izraela u Beogradu. On je u čačanskom Naučno-tehnološkom parku držao predavanje – „Izraelsko iskustvo u poboljšanju lokalnog ekonomskog razvoja primenom inovacija”, objasnivši kako je njegova zemlja od učmalog mesta 1990. godine postala vodeći inovativni centar u svetu.

– Preduzetnički duh Izraelaca ispoljava se na poslovnim i političkim sastancima, jer tu ne govore samo najviši po rangu, ministar ili direktor, već aktivno učestvuju pomoćnici i drugi. Kod nas se smatra da svaki čovek ima mišljenje koje može doprineti određenoj oblasti – naveo je Milner.

Sami Izraelci hvale se izrekom: dvojica Jevreja, tri mišljenja.

Kako je zemlja Davidova (Mark Tven: „Tiho, žalosno prostranstvo”) sa 95 odsto teritorije pod pustinjom i suvati, sa stanovnicima koji su 1950. godine za sledovanje imali jedno jaje dnevno na bonove, a 1984. zbog inflacije od 445 odsto štedeli u telefonskim žetonima umesto u šekelima, dospela na svetski tehnološki vrh? Mladi diplomata je na poneko od tih pitanja odgovorio, ali je na kraju slušaocima poklanjao knjigu „Nacija u usponu” (Dan Senor, Sol Singer, 2011) koja slikovito tumači mnogo čega o izraelskom preduzetništvu i inovaciji.

Jedno od objašnjenja za takav napredak države sa 70 nacionalnosti, po brojnosti (8,25 miliona) slične Srbiji, traži se u stalnim nedaćama cele nacije koja često ratuje, pa ih ta muka, navodno, podstiče na inventivnost. Druga teorija govori o pameti Izraelaca, treća o snazi vojne industrije, sledeća o obavezi da služe vojsku koja ih uči timskom duhu. Sa navršenih 18 odlaze u armiju i ostaju dve (devojke) i tri godine (mladići) pa tek onda mogu na fakultet. Mnogi od inženjera koji danas imaju svoje kompanije u „Silikon vadiju” nekad su bili pripadnici elitne obaveštajne jedinice u izraelskoj vojsci (IDF), a sva posleratna okupljanja koriste, ne za listanje uspomena, već za poslovno umrežavanje.

Preduzetnici u toj zemlji ne vole robu sa velikim troškovima transporta pa su se priklonili malim, bezličnim komponentama i softverima a to je, početkom devedesetih, značilo zaokret ka ekonomiji zasnovanoj na znanju i inovaciji.

Danas širom Izraela postoje 24 inkubatora u kojima preduzetnici sa novom poslovnom inicijativom dobijaju svu potrebnu pomoć za osnivanje firme, marketing, čak i za tehnološki postupak.

U svemu tome najvažniji su, razume se, ljudi. Čak 45 odsto Izraelaca završilo je fakultet. Hebrejski univerzitet u Jerusalimu osnovan je 1918. godine, dakle tri decenije pre izraelske države, i uz dva instituta, „Tehnion” iz Haife i „Vajcman”, do sada je dao sedam nobelovaca, ne računajući Nobelove nagrade za mir.

Došlo se dotle da je Erel Margalit, koji je rođen u kibucu, borio se u Libanu, a doktorirao filozofiju na Kolumbiji, prodao nedavno „Lucentu” svoj „Hromatik netvork” (kompaniju za optičko umrežavanje) za 4,5 milijardi dolara.

Josi Gros je šampion za kombinovanje iskustava iz raznih oblasti pa njegova kompanija „Beta O2” proizvodi bioreaktore koji zamenjuju bolesni pankreas kod dijabetičara, i ugrađuju se ispod kože, za 15 minuta u ambulanti.

Dav Frohman (1941), ratno siroče, rođen u Holandiji, izumeo je memorijski čip koji može da se reprogramira i vratio se iz SAD u Izrael, jer je želeo da zemlja njegovih predaka postane vodeća u dizajniranju čipova. „Intel” je proizvodio i u vreme dok je Irak (1991) bombardovao Haifu.

Mi, sa našim Dunavom, Savom i tri Morave večito kuburimo oko navodnjavanja, ali ne i seljaci iz kibuca Mašabe Sade u pustinji Negev u Izraelu. Iskopali su bunar dubine 800 metara, ali umesto pijaće otkrili toplu, slanu vodu. Profesor Semjuel Eplbom iz obližnjeg univerziteta „Ben Gurion” u Nagevu, shvatio je da bi ta voda bila idealna za uzgajanje slatkovodne ribe, „mada nije bilo jednostavno ubediti ljude da uzgajanje ribe u pustinji ima smisla” veli on. Zato je Izrael jedina zemlja na svetu čija se pustinja smanjuje.