U čast srpskog pisca i agronoma

У спомен обележавања годишњице смрти знаменитог српског писца и агронома Добрила Ненадића (1940-2019) из Ариља, Завичајно друштво Ариљаца и пријатеља Ариља недавно је објавило зборник под именом: „Добрило: Живот испуњен стваралаштвом ”, чији приређивач је био Петар Ђукић, професор економије на Технолошко-металуршком факултету у Београду.

У зборнику је група ентузијаста, пријатеља и познаваоца Добрила Ненадића систематизовала стваралачки опус једног од наших најтиражнијих писца, који је поред књижевности, научној и стручној јавности познат и као један од најзаслужнијих за препород ариљских села и чувеном ариљском методу гајења малина.

Један од 19 аутора у зборнику је и наш суграђанин, др Александар Лепосавић из Института за воћарство. Лепосавић се од познатог писца и колеге агронома опростио текстом: „Добриловим трагом до ариљског виламета”, који преносимо у целости.

ДОБРИЛОВИМ ТРАГОМ ДО АРИЉСКОГ ВИЛАМЕТА

Још као ученик другог разреда средње пољопривредне школе у Пожеги прочитао сам роман Статист с личностима, надимцима и дешавањима веома сличним онима с којима сам се сретао тих година у варошици из које сам потекао, а која је неких тридесетак километара Моравицом узводно од Добриловог родног Вигошта. Прочитао сам и друге Добрилове романе, али с обзиром на животно опредељење, често сам у школи, а касније и на факултету слушао о „Ариљском методу” гајења малине, при чему је неизоставно помињано и његово име.

Дуго ме копкало ко је тај књижевник и агроном који језиком старе Србије у својим романима спаја људе и векове, а без чијих радова није могуће написати озбиљнију студију или књигу о малини. За светску славу и име „Ариљске малине” произвођачи из овог месташца, али и целе Западне Србије, дугују Добрилу Ненадићу и другим стручњацима задруге „Јединство” из Ариља. Управо је Добрило Ненадић описао и стручно објаснио случајно откриће произвођача Милорада Стојановића из Драгојевца код Ариља, који је 1976. године, незадовољан својим малињаком, пред бербу уклонио младе изданке да му не сметају, а након тога добио одличан принос и квалитет плодова. Произвођач је поступак поновио и следеће године, резултати су били одлични, а Добрило, познавалац биологије биљке је на једноставан и свима разумљив начин показивао и објашњавао како да добију још боље и здравије биљке „окићене” од земље до врха изданка пупољцима, родним гранчицама и напослетку прелепим плодовима, америчке али некако више српске сорте „виламет“. Захваљујући Добрилу и тадашњем руководству задруге, Ариље, до тада непозната варошица у Западној Србији, постала је светска престоница малине! Са чантром на леђима, качкетом и наочарима на глави, преко дана у малињацима Миросаљаца, Ступчевића, Добрача, Брекова и других села око Ариља, учио је и преносио знање произвођачима, а увече и током ноћи за писаћом машином, Добрило је поред књига писао и објављивао радове у воћарским стручним и научним часописима тадашње Југославије. Ти радови и данас представљају незаобилазно штиво и цитирани су у водећим домаћим и међународним часописима, као и у монографијама националног и међународног значаја. Добрилово и Радојевићево „Упутство за гајење малине” из 1986. године незаобилазна је читанка у бројним породицама наше земље, мање или више зависним од производње „српског црвеног злата”.

Знао сам да Добрило чита и анализира сваки рад, брошуру или монографију посвећену малини. Знао сам и да гласно негодује на вишегодишње „залагање” појединих стручњака и научних радника који су, неки намерно, а поједини због незнања, више упропашћавали него подизали производњу малине код нас. Због тога сам са извесном зебњом прихватио позив да заједно с дописником Политике, Гвозденом Оташевићем, одем тог петка, 19. августа 2016. године у Ариље и упознам великог писца и великог агронома, господина Добрила Ненадића.

Уз домаћи сок од малине, пршуту, кајмак и тек печене пројице његове супруге Петкане за кратко време Добрило и ја смо превазишли генерацијски јаз. Иако је до тада постојало, међусобно неповерење нестало је након само једног његовог питања и мог кратког одговора. „Шта ти мислиш о овима што би да склоне „виламет“ и продају неке њихове сорте?” питао ме Добрило. Одговорио сам му како за већину таквих нисам сигуран да знају да ли је „виламет“ гајена биљка или је у питању домаћа животиња!

Од тада, па до његовог одласка на небо изнад родног му Вигошта, сa Добрилом сам се сретао више пута. Чешће смо разговарали телефоном, а због сличног става о многим питањима, али и због тога што ми није дозвољавао да му персирам, ословљавао сам га „Генерацијо”.

Отишао је Добрило, али његово дело и добробит за људе Западне Србије живи и даље. Као потврда томе, у новембру 2019. године добио сам позив из општине Ариље од људи вољних да после толико година заштите географско порекло „Ариљска малина”. Обиље документације, научни радови и докази, али опет је нешто недостајало. Из „Европске комисије“ потраживан је доказ, писани траг старији од тридесет година у коме се помиње Ариље, специфичност технологије гајења, квалитет и било шта што би помогло да се докаже оно што сви у свету знају. А то је да се у Ариљу и околини производи најквалитетнија малина на кугли земаљској!

И опет је помогао Добрило, односно његови радови и брошуре чије сам копије проследио, а којих, нажалост, није било у архиви некадашње задруге у којој је он радио и стварао.

Др Александар Лепосавић, Институт за воћарство, Чачак