Prethodni članak
Poezija danas
У оквиру манифестације 52. „Дисовог пролеће“, 15. априла у организацији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“, одржано је књижевно вече посвећено савременој српској поезији. Овога пута, наши суграђани су били у прилици да чују најновије стихове еминентних песника, који су своје последње песничке збирке објавили у едицији „Повеља“ у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева. О „Повељи“, једном од најзначајнијих издавача савремене поезије, говорили су песници и уредници едиције Дејан Алексић и Живорад Недељковић. Поред поменутих, ове вечери своје стихове су казивали и песникиње Кајоко Јамасаки и Радмила Лазић, као и песници Драган Бошковић и Никола Живановић.
Радмила Лазић, једна од најзначајнијих и најпризнатијих српских песникиња, у својој књизи есеја „Мислити себе“, представља себе као песникињу, феминисткињу и слободну мислитељку, чија је ужа специјалност дописивање живота. Пише да би успаване тргла из дремежи јер, како сама каже, њена поезија: „Није улепшавање и обмањивање, нити је самообмањивање, већ је суочавање и засецање, без анестезије“. Поред многобројних песничких признања Радмила Лзић је и прошлогодишњи лауреат награде „Милица Стојадиновић Српкиња“, коју је добила за своју последњу збирку песама „Црна књига“ објављену у краљевачкој „Повељи“. Представљајући своју најновију поезију, ауторка је истакла да је стихове из поменуте збирке писао очај проистекао из личне ситуације, ктаклизмичког осећања времена и друштвених и културних неприлика у којима живимо.
Песникиња и књижевни преводилац, Кајоко Јамасаки рођена је у граду Каназава у Јапану. Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета, а докторирала на Филолошком факултету у Београду где данас живи и ради. Пише стихове на јапанском и српском језику. Објавила је више књига песама, а наши суграђани су имали прилику да чују стихове из њене последње песничке збирке „Водени цветови“. Песник и књижевни критичар Драган Бошковић поводом поменуте збирке песама каже: „ Нова књига Кајоко Јамасаки нас је обогатила за још једно, толико дубоко и тако тихо, бесрајно и непоновљиво путовање у другост. Путовање на које поћи никада нећемо, и са којег се никада вратити нећемо“.
Мало који песник домаће књижевности у својим првим песничким књигама показује толико даровитости, сензибилитета али и изграђености, остварености и књижевне образованости попут Николе Живановића. Поменути песник чачанској публици се представио стиховима из песничке збирке „Carmina Galli“, која је награђена наградом „Бранко Миљковић“ за најбољу књигу поезије у 2014. години. Никола Живановић, иако спада у младе песнике, већ је позициониран и препознат као један од изразитих представника новог српског песништва, за кога је, како сам наводи: „ Поезија увек била и увек ће бити споредни део живота, али са нагласком на овоме увек“.
Песништво Драгана Бошковића рођено је у књигама, кинематографији, поетици културе и рокенролу. Поезију види као најхуманију од свих хуманих делатности и сматра да се у песништву људско постојање открива као постојање жртве – психолошке жртве жеље, онтолошке жртве света или друшрвено-историјске жртве идентитета. Објавио је више збирки поезије, а током програма стихове је читао из своје последње књиге „Отац“. Коментаришући своју најновију збирку између осталог је поручио: „ Оголити себе, значи оголити своју песму, а то је како је одувек било, тако лако и тако болно. Коме је ова исповест упућена не знам. Знам само да није могло другачије“.
Песник тихе, једноставне, ненаметљиве поезије Живорад Недељковић, представља један од најзначајнијих гласова савременог српског песништва. Од 2002. године ради као уредник у издавачкој делатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева. Своју поезију исписује на папиру, јер чини му се да непревидивост и непоновљивост рукописа сведоче о тајни и посебности онога што ће остати. За овог песника песма је оно што увек остаје, а како сам каже: „Може нам се десити да нам једна песма одузме године, деценије чак, а да ми мало о томе знамо. А онда када се то време сажме, када одузимање пређе у множење речи и облика, онда је довољно тек неколико минута, да се песма отелотвори“. Аутор је многобројних поетских књига и добитник престижних песничких награда. Своју најновију збирку поезије „Улазак“ објавио је протекле године у издању „Архипелага“. У поменутој књизи Живорад Недељковић постепено и промишљено, у низу упечатљивих слика открива мистерију малих животних ствари, и у свакодневици налази елементе епифаније и примере заборављеног и несвакидашњег смисла постијања.
Дејан Аексић један је од најистакнутијих млађих представника српске песничке сцене. Такође веома је успешан и као аутор књижевних дела за децу. Добитник је неколио песничких награда, а његова последња збирка поезије „Бити“ награђена је „Змајевом“ наградом. Током књижевне вечери, љубитељи поезије ималу су прилику да чују стихове из поменуте књиге који су инспирисани свакодневицом и призорима из обичног живота.За Дејана Алексића поезија је последња утопија доступна људима и она прати оно што је стварни живот, заправо, према речима самог песника: „ Поезија је у великом дослуху са стварносним оквирима, оквирима света у коме живимо и у зависности од тога колико постоји потреба да она у њему делује, толико ће интересовање за поезију бити“.
Током програма гостујући песници су, кроз своје коментаре и запажања, закључили да поезија ипак и данас постоји упркос деградацији свога статуса и својој архаичности. Поезија опстаје, како је речено, захваљујући песничким манифестацијама попут „Дисовог пролеће“, одабраној публици, и издавачима песничких књига попут Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева.
________________________________________________________________________