Do mastera uz mnogo para i malo muke

U Srbiji niko ne vodi registar privatnih visokih škola i fakulteta, a posebno isturenih odeljenja, poslovnica ili ispostava koledža, škola i univerziteta koji dolaze iz inostranstva i zemalja bivše SFRJ. Oni ne traže dozvolu za rad srpskih prosvetnih vlasti, a samo četiri inspektora, koliko ih ima u sektoru za visoko obrazovanje u Ministarstvu prosvete, ne stižu da kontrolišu ni registrovane, a kamoli neregistrovane ustanove.

Zvučni nazivi, programi na engleskom jeziku i obećanje o diplomi koja je priznata svuda u svetu svake godine su pravi „mamac” za hiljade mladih koji izlaze iz srednjih škola, a nemaju novca za studiranje na prestižnim koledžima u Engleskoj. Posebno su interesantni programi za one koji su već zauzeli značajne pozicije u velikim kompanijama ili razvijaju porodične firme, pa se nadaju da će uz nešto više novca, ali manje muke nego na državnim univerzitetima doći do master diplome.

Najveći broj ovih institucija nalazi se upravo u sektoru biznisa, menadžmenta i finansija i listom svi obećavaju MBA – master diplomu u menadžmentu.

– Ova oblast obrazovanja u zemljama u razvoju je mutna voda u kojoj mnogi uspešno plivaju i tako zarađuju ogromne pare nudeći navodno akademske diplome, a reč je zapravo o obrazovanju odraslih i učenju na daljinu. Predstavljaju se kao fakulteti ili tvrde da su povezani sa univerzitetima koji su svetski poznati, iako to nema veze sa realnošću, namerno koriste popularne skraćenice u svojim nazivima, koji unose dodatnu zabunu među studentima i njihovim roditeljima. Školarine su 10 puta skuplje nego na bilo kom master programu na Univerzitetu u Beogradu, a na kraju se suočavaju sa diplomama koje nemaju nikakvu vrednost, koje ne mogu da nostrifikuju i koje poslodavci ne priznaju – kaže za naš list Srđan Janićijević, osnivač i direktor Mokrogorske škole menadžmenta.

On tako navodi primer Šefild univerziteta, koji jeste rangiran kao 69 na svetu, a 24 u Evropi, ali je „caka” u tome što studenti u Srbiji zapravo dobijaju diplomu Siti koledža, a ne Šefilda. Slično je, nastavlja, i sa London School of Commerce (LSC), čija skraćenica podseća na London School of Economics (LSE), pa mnogi misle da zapravo upisuju jednu od najjačih biznis škola u svetu.

Na sajtu LSC u Beogradu piše da studenti dobijaju „priznatu i prestižnu master diplomu britanskog državnog fakulteta”, a da za to nije potrebno da studiraju u Londonu. I još objašnjavaju da je LSC pridruženi fakultet Kardif Metropolitan univerziteta iz Velike Britanije.

Na naš imejl nije bilo odgovora, a ni putem telefona nismo uspeli da proverimo tačno šta piše na diplomi koju dobijaju studenti u Srbiji – LSC ili Kardif Metropolitan univerzitet. Statistika na sajtu pokazuje da ovde studiraju ljudi od 23 do 52 godine, sa najmanje 10 godina iskustva u poslu, a 86 odsto njih pripada srednjem ili visokom menadžmentu u svojim kompanijama.

Joana Kapnopulu, iz sedišta Siti koledža Šefild univerziteta u Grčkoj, odgovorila nam je da studenti iz Srbije delom studiraju u Beogradu, delom u Solunu, a delom u Velikoj Britaniji, da im predaju profesori i sa Univerziteta Šefild i sa drugih univerziteta u regionu i strani eksperti, te da po diplomiranju dobijaju britanski MBA Univerziteta Šefild.

Ona podseća da je ovo jedan od najboljih britanskih i evropskih univerziteta, uvek rangiran među 100 najboljih na svetu, a da Internacionalni fakultet Siti koledža nudi čitav niz bečlor i master programa za oblast biznisa, informatike, psihologije i engleskog. Naše pitanje o visini školarine ostalo je bez odgovora.

Janićijević skreće pažnju i na škole koje nisu povezane ni sa jednim univerzitetom, a koje su aktivne u regionu, poput hrvatske Kotrulji poslovne škole (Cotrugli Business School).

– Koja akademska institucija njima daje pravo da izdaju akademske diplome, to bi bilo zanimljivo da javnost zna – ističe naš sagovornik.

A na naše pitanje koji kredibilitet ima da bi pričao o ovoj temi, s obzirom na to slične nedoumice postoje i kada je reč o Mokrogorskoj školi, Janićijević odgovara da se oni bave profesionalnim obrazovanjem odraslih, a ne akademskim, i da bi tako trebalo da rade i ostali, umesto da dovode studente u zabludu. Osim toga, ova škola organizuje zajednički program sa Fakultetom organizacionih nauka, koji je akreditovan, tako da postoji i dozvola prosvetnih vlasti.

U Kotrulji poslovnoj školi, odmah nam naglašavaju da oni nisu fakultet, već da su u Srbiji registrovani kao program, jer spadaju u domen neformalnog obrazovanja odraslih. Školarina, u zavisnosti od programa i godina studija košta od 15.000 do 28.000 evra, piše na sajtu.

Ljiljana Babić, menadžer za poslovni razvoj u ovoj školi, kaže da nisu tražili akreditaciju jer imaju internacionalnu akreditaciju AMBA, tela koji se bavi akreditacijom MBA programa širom sveta, a ne akreditacijom institucija. Po njenim rečima, većina polaznika je svesna činjenice da je ova diploma pasoš za region i svet zbog akreditacije koju poseduju. Ona objašnjava da je opšte pravilo ove poslovne škole da polaznici koji žele da upišu ovaj program moraju da imaju završen fakultet, aktivno znanje engleskog jezika i minimalno pet godina relevantnog poslovnog iskustva. Međutim, do pet odsto polaznika ne mora da ima završen fakultet ukoliko stečeno znanje na osnovnim studijama mogu da nadomeste relevantnim radnim iskustvom od najmanje 10 godina.

– Ti ljudi su uglavnom preduzetnici koji rukovode izuzetno uspešnim biznisima. Na primer, Stiv Džobs nije imao završen fakultet i šteta bi bilo ne primiti takvog kandidata na program – kaže Ljiljana Babić.