Pljačkaška privatizacija Avala filma

Piše: Saša Radulović

„Avala film“ je knjiški primer pljačkaške privatizacije koja je sprovedena u Srbiji uz direktno saučesništvo države. Ono što ga čini posebnim je samo mala sitnica da će sa ogromnom imovinom, koja će budzašto preći u ruke „investitora“, otići i filmsko blago, kulturno dobro od nacionalnog interesa.

Kad kažem uz saučesništvo države, mislim u stvari na partokratiju koja je očigledno vanknjižni vlasnik države. Knjižni vlasnik je društvo, građani, poreski obveznici. Međutim, veza između društva i države, veza za koju smo mislili da je ponovo uspostavljena početkom novog milenijuma, je samo privid. I kada bih živeo hiljadu godina, ne bih mogao da prihvatim da živim u njihovoj državi. Jer hoću i moram da živim u našem društvu.

Kupac Avala fima registrovan 25. marta 2015. godine

„Avala film“ je otišao u stečaj 2011.godine i to željom njenog vlasnika, društvenog preduzeća „Jugoeksport“ koje je u stečaju od 2001.godine. I „Avala filmom“ i „Jugoeksportom“ upravlja isti stečajni upravnik: Agencija za privatizaciju. Najveći poverioci „Jugoeskporta“ i „Avala filma“ su, pogađate, državni. Pored Poreske uprave, raznih javnih preduzeća, tu su i naše četiri banke u stečaju, kojima upravlja, pogađate, država preko Agencije za osiguranje depozita. Znači, država je i vlasnik, i poverilac i upravnik i u „Jugoeksportu“ i u „Avala filmu“.

„Avala film“ ima više imovine od obaveza, tako da je stečaj u najmanju ruku čudno rešenje na koje se odlučio vlasnik/poverilac/upravnik, ukratko država. Na žalost, njihova država, ne naša, društvena. Dugovi su oko tri miliona evra. Pošto se radi o njihovoj državi, njihovim interesima, a partokratija ne radi stvari slučajno, biće da je ovo sve lepo sistemski isplanirano. I zaista jeste. Za potrebe ove operacije, potrebni su vam urušene institucije sistema i pogodni propisi: odgovarajući Zakon o privatizaciji, Zakon o stečaju, Zakon o planiranju i izgradnji, za pljačku pogodni i promenljivi urbanistički planovi.

Glavni cilj pljačkaše privatizacije koja je sprovedena u Srbiji je građevinsko zemljište. Najvrednije građevinsko zemljište u Srbiji je u vlasništvu Republike Srbije, a društvena preduzeća koja se nalaze na tom zemljištu imaju samo pravo korišćenja tog zemljišta. Pravo korišćenja je jedno nedefinisano pravo, očigledno namerno nedefinisano, koje nije u prometu, ne možete ga prodati, ne možete na osnovu njega ni graditi, ne možete sa njim ništa. Osim što ga možete privatizovati uz prodaju pravnog lica. Pa kada novi vlasnik dođe do zemljišta, on ga može konvertovati u vlasništvo. Tako je to odredila njihova država onim pogodnim propisima.

Kao posledica, pravo korišćenja na zemljištu je u slučaju „Avala filma“ procenjeno na 0 dinara, i slovima nula dinara. „Avala film“ ima pravo korišćenja na 37 hektara takvog zemljišta, a u procenjenu imovinu ušli su samo trošni i često ruševni objekti koji se nalaze na tom zemljištu. Avala Film ima preko 20.000 kvadrata takvih objekata.

A onda idu urbanistički planovi. Koliko je vredan hektar zemljišta? Zavisi od toga šta je na njemu dozvoljeno da se gradi. Ako urbanistički uslovi kažu da je zemljište na Terazijama pašnjak, vrednost tog hektara, iako je na Terazijama, bila bi 0 dinara.

Slobodno građevnisko zemljište se uglavnom nalazi u industrijskim zonama i ima posebnu, definisanu namenu i urbanističke uslove. Tako da se na njima ne može ništa drugo graditi osim objekti koji služe toj nameni. Ne mogu se, na primer, graditi stanovi ili poslovni prostor. Naravno namena se može promeniti nakon privatizacije, kada to odobre gradski organi, prijateljskim, burazerskim privatizatorima, i naprasno dozvole i gradnju stanova i poslovnog prostora. Ima i onih kojima njihova država to ne omogući, pa se godinama povlače po sudovima. Logična pretpostavka bi bila da nisu platili partijski reket.

Znači „Avala film“ je imala zemljište na kome nije mogla ništa da gradi. Imala je i trošne objekte kojima nije mogla da promeni namenu i koji takvi nikome nisu vredeli. Rezultat je da je njihova procenjena vrednost ništavna.

Ovo je slika i prilika svih naših pljačkaških privatizacija. Tamo gde nije bilo vrednog građevniskog zemljišta, privatizacija nije ni započela. To su ove naše velike firme koje su u restrukturiranju duže od decenije i koje nas godišnje koštaju preko pola milijarde evra. Zarad vrednog građevinskog zemljišta uglavnom beogradskih firmi i kvadrata poslovnog prostora uglavnom u Beogradu, sve društvene firme u Srbiji, SVE, su ostavljene bez obrtnih sedstava, zadužene, sa partijskim nesposobnim menadžmentom, sistemski bez ikakvog pokušaja restrukturiranja. Nekretnine u Beogradu su naša prvobitna akumulacija kapitala.

Kako su to ovde sproveli? Ceo posao su odradili kao što to Zakon o stečaju i nalaže: stečajni upravnik Agencija za privatizaciju i poverioci preko Odbora poverilaca i „Jugoeksporta“ i „Avala filma“. Prvo je država-vlasnik uvukla „Avala film“ u stečaj bez ikakve potrebe. Jer kroz stečaj će se unovčiti manje. Zatim je država-upravnik preko Agencije za privatizaciju izvršila procenu vrednosti imovine i predložila državi-poveriocu preko Odbora poverilaca da se „Avala film“ proda kao pravno lice za 8,2 miliona evra. Država-poverilac je taj predlog države-upravnika prihvatila. Stečajni sudija se u ovom postupku ništa ne pita. On samo vodi računa o tome da se poštuje procedura. Čitav ovaj posao su uradili u tišni, još pre nekoliko meseci, bez uvida javnosti, jer ih Zakon o stečaju na to ne obavezuje. Sada su samo finalizovali ceo postupak.

Da li ovo znači da je sve urađeno u skladu sa zakonom? Naravno da ne. Formalo, sve je urađeno u skladu sa Zakonom o stečaju. Suštinski, ne. Zbog toga i navodinci u naslovu ovog teksta. Prekršene su suštinske odredbe i Zakon o stečaju i Zakona o privrednim društvima i Zakona o obligacionim odnosima. A to suštinsko načelo koje se provlači kroz sve ove zakone glasi: sve radnje koje preduzima država-upravnik moraju da budu u najboljem interesu pravnog lica, njegovih poverilaca i vlasnika.

A da država nije njihova, već naša, društvena, šta bi trebalo uraditi? Krajem 2013.godine u skupštinsku proceduru su ušli Zakon o stečaju i Zakon o privatizaciji, a ubrzo za njim je trebalo da ide i Zakon o planiranju i izgradnji. Šta bi oni promenili? Zakon o planiranju i izgradnji je predvideo da za sve društvene i državne firme, pravo korišćenja pređe u vlasništvo. Bez naknade. Ovo bi omogućilo svim državnim i društvenim firmama da slobodno raspolažu sa zemljištem, da na njemu mogu da grade, da mogu da pokrenu postupak promene namene zemljišta itd.

Zakon o stečaju je nalagao potpunu transparentnost postupka, tako da bi javnost znala i ko je u odboru poverilaca, i ko su najveći poverioci, stečajni upravnik, u ovom slučaju Agencija za privatizaciju bi javno morala da objavi popis i procenu vrednosti imovine.

Zakon o privatizaciji je nalagao, pored potpune transparentnosti i javnosti postupka, izrade ličnih karata i sličnog, i transparentnost kapitala koji učestvuje u privatizaciji. Na primer, više ne bi bila moguća privatizacija- prodaja kompanijama sa offshore destinacija iza kojih se gotovo uvek kriju naši građani.

Zakoni su takođe propisivali ispitivanje poslovanja pet godina pre stečaja i privatizacije. Propisivali su i podelu imovine na logične celine. Ukratko, propisivali su uvođenje reda. Vučić je ove zakone povukao iz skupštinske procedure krajem januara 2014.godine i raspisao izbore. Nakon izbora, doneo je nove zakone koji sa predloženim zakonima iz decembar meseca nisu imali nikakve veze. Praktično, uz neznatne izmene, vratio se na prethodna zakonska rešenja čiji je simbol Mlađan Dinkić.

Kako bi se to odrazilo na „Avala film“?

Prvo, „Avala film“ bi bio vlasnik zemljišta. Zemljište bi imalo veliku vrednost. Imovina bi se podelila na 3 celine: neizgrađeno zemljište, a to je oko 30 hektara, izigrađeno zemljište sa 20.000 kvadrata objekata, a to je oko 7 hektara, i filmsko blago. Prodajom neizgrađenog zemljišta, uz odgovarajuće urbanističke uslove, mogli su da namire tri miliona evra duga i da poveriocima i vlasniku „Jugoeksporta“ u stečaju, ostanu velika sredstva. Izgrađeno zemljište bi moglo biti prodato posebno sa obavezom investitora da trajno nastavi delatnost. A filmsko blago bi moglo biti prodato posebno i kupac bi bila država, naša država preko Ministarstva kulture, a bogami i informisanja, i nakon kupovine bi to kulturno dobro od nacionalnog interesa moglo biti povereno, recimo, Kinoteci. Recimo tako. Na ovaj način bi bili zadovoljeni i interesi poverioca da naplate svoja potraživanja, i interesi vlasnika, naše države i zaposlenih, da i za njih nešto ostane, a i interesi društva da se sačuva ovo kulturno dobro od neprocenjive vrednosti za nas, društvo.

Umesto toga, njihova država, vlasnik/poverilac/upravnik, je umesto uvođenja reda, još jednom odabrala da privatizuje haos i da ga proda budzašto. Da zakolje vola za kilo mesa. Doduše to je kilo partijskog mesa. Najvredniji komad. Za njihovu državu.