Korona virus i vakcinacija: Kako su se ljudi do sada borili protiv epidemija uz pomoć vakcina

Pandemija korona virusa nas je podsetila koliko smrtonosna i remetilačka velika epidemija neke bolesti može da bude, sa vakcinama kao jedinom nadom da se život vrati u bilo šta nalik normali.

Ali to nije prva bolest protiv koje je primenjena imunizacija i stotine miliona ljudi imalo je sreće zato što smrtonosne ubice, koje su nekada terorisale zajednice širom sveta, sada mogu da se stave pod kontrolu – pod uslovom da živote u kutku sveta u kom je takvo lečenje dostupno.

Saznajte kako su neki raniji programi vakcinacije pomogli da se promene životi ljudi.

• Da li će nam vakcine protiv Kovida-19 vratiti život na staro
• Sve tajne vakcina – kako nas štite od bolesti
• Kratka istorija vakcina

Velike boginje

Velike boginje su možda najveći neprijatelj vakcinacije svih vremena, ali i njen najveći uspeh.

Samo u 20. veku, ova bolest ubila je više od 300 miliona ljudi, a smatra se da je pre toga oduzela još stotine miliona života.

Oko 30 odsto ljudi koji su se inficirali ovim visoko zaraznim virusom umrli su od njega, često u agoniji, dok su se bolni prištevi rasprskavali po čitavom njihovom telu.

Mnogi od onih koji su preživeli ostali su slepi ili sa jezivim ožiljcima.

Ljudi su vekovima očajnički tražili način da se izbore sa velikim boginjama, a verovatno zato što je to bila jedna toliko zastrašujuća bolest ta borba je iznedrila više medicinskih otkrića – što je na kraju dovelo do vakcine.

Oko 1000. godine naše ere, u Kini je otkriven rani metod lečenja gde su se kraste zaraženih ljudi mlele i ušmrkavale, da bi ljudima (u najboljem slučaju) podarile blaži oblik velikih boginja i da bi oni kasnije postali imuni na bolest.

Slične tehnike korišćene su u Indiji i Africi, stigavši na kraju do Velike Britanije početkom 1700-ih, kad je aristokratkinja, dama Meri Vortli Montagu saznala za ovu praksu u Turskoj.

Vakcinu protiv velikih boginja izumeo je u Velikoj Britaniji Edvard Džener – bila je to prva vakcina svih vremena.

On je bio prva osoba koja je dokazala da kad zarazite osobu sličnom bolešću (kravlje boginje) to će vas zaštititi od velikih boginja.

Iako je vakcinacija bila mnogo bezbednija od prethodne tehnike (koja bi ubila otprilike svaku tridesetu osobu), napredak u borbi protiv bolesti takođe je bio veoma spor.

Tek kad je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) pokrenula Intenzivirani program iskorenjivanja 1967. godine ovaj smrtonosni ubica počeo je da se stavlja pod kontrolu.

Lekarima su pomagala dva prosta otkrića: zamrznuta i isušena vakcina, koja je lako mogla da se čuva i prevozi; i prosta dvodelna igla koja je mogla da se koristi lako za ubrizgavanje doze pacijentu a potom sterilizaciju nad plamenom za novo korišćenje.

U rešavanje problema uloženi su i milioni dolara.

Prvobitni pokušaji bili su da se vakciniše 80 odsto stanovništva u svim zemljama kako bi se zaustavilo širenje virusa – i postigao tzv. „imunitet krda“.

Pogledajte video: Kako nastaje kolektivni imunitet

Ali zadatak se pokazao preambicioznim – bio bi mamutski podvig samo vakcinisati 20 miliona beba koje se svake godine rode u Indiji, a kamoli ostatak stanovništva u samo toj jednoj zemlji.

Umesto toga, iskorišćen je sistem razvijen u Nigeriji, prvobitno iz nužde zbog nedovoljnog broja vakcina.

Umesto da se imunizuje čitava populacija, locirana su žarišta epidemije, a ljudi u obližnjim oblastima su pronalaženi i imunizovani.

Velike boginje su iskorenjene u populaciji od 12 miliona ljudi u istočnoj Nigeriji vakcinisanjem svega 750.000 ljudi.

I tako je to postao model i za ostatak sveta.

Bolest koja je na vrhuncu terorisala čitav svet ubivši milione, iskorenjena je u divljini i danas postoji na samo dva mesta na Zemlji – u jednoj maksimalno obezbeđenoj laboratoriji u Rusiji i jednoj u Sjedinjenim Američkim Državama.

• Kako će svet vakcinisati sedam milijardi ljudi
• Zašto sam učestvovao u testiranju vakcine protiv Kovida-19
• Dve vakcine protiv korona virusa na odobravanju u Srbiji

Polio (Dečja paraliza)

Iako je ubila znatno manje ljudi, polio je svirepija bolest po preživele od velikih boginja.

Uglavnom pogađajući malu decu, njen virus može da uđe u telo na usta a preko stomaka stigne prvo u krv a potom i u nervni sistem, koji napadne.

Jedan u 200 slučajeva dovodi do neizlečive paralize (često nogu date osobe).

Čak svaka deseta paralizovana osoba umire zbog otkazivanja mišića za disanje.

Najbolje čemu su teško oboleli mogli da se nadaju je da vreme provedu u „čeličnim plućima“, neinvazivnom mehaničkom respiratoru izumljenom dvadesetih godina prošlog veka, da bi se pomoglo žrtvama dečje paralize da dišu.

Pacijenti bi često provodili nedelju dana u nekoj od tih mašina.

Ali neki su morali da provedu ostatak života u njoj, što im je onemogućavalo da se kreću.

Zato što nisu imali konkretne prepoznatljive spoljašnje simptome (za razliku od velikih boginja i njihovih prišteva), tek je 1905. godine švedski doktor Ivar Vikman uspeo da dokaže da je polio zarazna, prenosiva bolest.

Vreme tog njegovog otkrića nije slučajno, budući da je poboljšanje kvaliteta vode u mnogim velikim gradovima isprva smanjilo broj slučajeva dečje paralize, ali i nivo imuniteta zajednice.

To je značilo da kad bi izbijale epidemije, one bi bile mnogo izraženije.

Van razvijenih zemalja, dečja paraliza smatrala se relativno retkom, ali su istraživanja broja ljudi paralisanih u detinjstvu pokazala da to nije tako.

Ogromni brojevi dece bili su paralisani širom sveta, ali su, neverovatno, prošli relativno nezapaženo.

• Kako je svet izgledao posle Španskog gripa 1918 – i šta možemo da naučimo

Sve se izmenilo 1952. godine, kad je američki doktor Džonas Salk izradio prvu vakcinu protiv dečje paralize, posle čega je 1961, Albert Sabin napravio poboljšanu verziju koja je mogla da se uzima oralnim putem umesto da mora da se ubrizgava.

Vakcine su u velikoj meri smanjile broj slučajeva dečje paralize u SAD i Evropi, ali su počinjeni propusti.

U najgoroj grešci u američkoj farmaceutskoj istoriji, Kater Laboratoris proizvele su 100.000 doza vakcine koja je sadržala živi virus dečje paralize – 160 dece je trajno paralisano, a 10 je umrlo.

Srećom, koliko god tragična ta greška bila, nije zaustavila borbu protiv bolesti.

Veliki podstrek stigao je 1988. godine kad je SZO pokrenula Inicijativu za globalno iskorenjivanje dečje paralize.

Obe Amerike su 1994. godine zvanično postale slobodne od dečje paralize, nakon čega je došao Zapadni Pacifik 2000. godine i Evropa 2002. godine.

Jugoistočna Azija je na tu listu dodata 2014. godine.

Procenjuje se i da 18 miliona ljudi može da hoda danas a koji bi inače bili paralisani, a sprečeno je 1,5 miliona smrti dece zbog vakcine protiv polija i srodnih metoda lečenja.

Danas se dečja paraliza prirodno pojavljuje još samo u Avganistanu i Pakistanu, sa samo nekoliko desetina slučajeva prijavljenih svake godine.

Zdravstveni autoriteti se nadaju da će ovaj globalni ubica, koji je nekada uterivao strah u kosti roditelja širom sveta, plašeći ih da bi njihova deca mogla da ostanu paralisana, uskoro biti potpuno iskorenjena.

• Ne, vakcina protiv korona virusa neće promeniti vaš DNK
• Korona virus: Kad će se pandemija završiti i život vratiti u normalu
• Korona virus: Kolike su šanse da ću umreti ako se zarazim

Male boginje

Male boginje su jedna od priča o uspehu, ali i porazu vakcinacije.

Iako epidemije ebole u Africi nisu silazile sa naslovnih strana poslednjih godina, smatra se da su tokom istorije ubile manje od 20.000 ljudi. Ali svake godine male boginje u tišini ubiju oko 140.000 ljudi.

Ta visoka smrtnost postoji uprkos tome što je vakcina dostupna još od 1963. godine.

Izuzetno zarazni virus širi se kapljicama iz kašlja, kijanja ili direktnog kontakta, a izaziva temperaturu i osip.

Komplikacije koje dovode do smrti uključuju dijareju, upalu pluća i zapaljenje mozga.

Iako je izrada vakcine imala ogroman uticaj, smanjivši broj godišnjih smrti sa 2,6 miliona, ova bolest je toliko zarazna da se i dalje širi u svakoj oblasti u kojoj nivo imunizacije padne ispod 95 odsto.

I uprkos velikim naprecima otkako je otkrivena vakcina, situacija se na mnogim mestima pogoršava.

SAD i Evropa su doživeli skok broja slučajeva poslednjih godina, pošto je počelo sve manje ljudi da se vakciniše.

To je delimično zato što se ljudi više brinu zbog potencijalnih nuspojava, uprkos nedostatku bilo kakvih medicinskih dokaza koji bi potkrepili to stanovište.

I dok je povećanje broja slučajeva u razvijenim zemljama doveo do relativno malo smrti, posledice su bile mnoge gore u drugim državama.

Od početka 2019. do leta ove godine, Demokratska Republika Kongo (DRK) suočila se sa najgorom epidemijom malih boginja na svetu, u kojoj je stradalo više od 7.000 dece.

U zemljama kao što je DRK, pristup vakcini ume da bude najveći problem, naročito u zabitim oblastima.

Da bi se izborila sa sve većim problemom malih boginja, SZO je zatražila dodatnih 225 miliona dolara za borbu protiv ove bolesti.

I dok nesumnjivo ima izazova u iskorenjivanju ove bolesti, tu je i nezadovoljstvo zbog toga što ona ubija toliko mnogo ljudi danas, uprkos tome što je lečenje od nje dostupno.

Malarija

Danas je skoro pola svetskog stanovništva i dalje ugroženo od parazita malarije, kog šire komarci i koji ubija oko 400.000 ljudi godišnje.

Veruje se da je malarija mučila ljude od praistorijskih vremena, i to u tolikoj meri da je možda doprinela našoj evoluciji – dovevši do toga da neki krvni poremećaji postanu češći, kao što je, na primer, srpasta anemija.

Oko 95 odsto smrti od malarije su u Africi.

I dok postoji nekoliko načina borbe protiv bolesti, od upotrebe mreže do antimalarijskih lekova koji suzbijaju rane stadijume infekcije, bilo je raznih sve većih problema, i sa komarcima i parazitima koji su postali otporni na lečenje.

Sve donedavno nije postojala vakcina, ali posle 32 godine istraživanja i troškova koji su premašili 700 miliona dolara, jedna je trenutno počela da se daje.

Ispitivanja su pokazala da je ona samo 40 odsto efikasna u sprečavanju bolesti tokom četiri godine – što je mnogo niža stopa efikasnosti od većine drugih velikih vakcina.

Dodatni problem je što moraju da se daju četiri doze da bi lečenje bilo kompletirano.

Ali uprkos problemima, lekari su optimistični u vezi sa pilot programom vakcinacije, koja je u toku u Malaviju, Gani, Keniji, i trajaće sve do 2023. godine.

I dok tim koji sprovodi probno davanje vakcine kaže da ona sama nije čudotvorno rešenje u borbi protiv malarije, ipak će poslužiti kao još jedna korisna alatka u borbi protiv bolesti koja je hiljadama godina ubijala ljude.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk