Korona virus i karantin: Zašto je zaključavanje uticalo na vaše pamćenje

Mnogi od nas su se tokom pandemije našli u izolovanoj rutini – i ispostavilo se, to nije baš dobro za vaše pamćenje.

Ako vam je zbog zaključavanja bilo teško da se setite da nekome pošaljete imejl, da se prisetite reči koja vam je potrebna, ili ste opet zaboravili da kupite mleko – niste sami.

Prestali smo da brojimo koliko puta u poslednje vreme su se prijatelji žalili da im je pamćenje sve lošije.

Podaci, naravno, nisu množina anegdota i prerano je za istraživanje upoređujući naše veštine pamćenja pre i posle pandemije Kovida-19.

• Pet načina da izbegnete da se zarazite korona virusom u zatvorenom
• Da li je korona virus sindemija i šta je to
• Ko u Srbiji odlučuje o uvozu vakcine protiv Kovida-19

U istraživanju koje je sprovelo društvo za Alchajmerovu bolest, polovina rođaka rekla je da se pamćenje njihovih najmilijih pogoršalo nakon što su počeli da žive izolovanije živote.

Čini se da su ograničenja druženja u domovima za stare i, u nekim slučajevima zabrana poseta dugi niz meseci, uzeli danak.

Na Univerzitetu Irvin iz Kalifornije počinje istraživanje o tome kako je zaključavanje uticalo na pamćenje ljudi.

Prijavljeno je da čak i neki od onih neverovatnih ljudi, koji se obično sećaju događaja poput kupovine bioskopske karte pre 20 godina, jer imaju izuzetno autobiografsko pamćenje, otkrivaju da zaboravljaju stvari.

Postoji, naravno, nekoliko različitih vrsta pamćenja.

Zaboravljanje onoga što ste nameravali da kupite razlikuje se od zaboravljanja nečijeg imena ili onoga što ste uradili prošle srede.

Istraživanje o tome kako pamćenje funkcioniše ukazuje na nekoliko načina na koje bi naše novo ograničeno okruženje moglo imati uticaja.

Najočigledniji faktor je izolacija.

Znamo da nedostatak društvenog kontakta može negativno uticati na mozak i da je efekat najozbiljniji kod onih koji već imaju poteškoće sa pamćenjem.

Čak i ako se ne osećamo uznemireno zbog smanjenja sudskog kontakta, mnogi od nas još viđaju manje ljudi nego inače.

Propuštamo one razgovore u kancelariji ili na zabavama na kojima bismo u jednoj večeri mogli da razgovaramo sa desetinama ljudi, razmenjujući priče o onome što smo radili.

Ponavljanje priča pomaže nam da učvrstimo svoja sećanja na ono što nam se dogodilo – takozvana epizodna pamćenja.

Ako ne možemo toliko da se družimo, možda nije iznenađujuće što te uspomene ne doživljavamo kristalno jasno kao inače.

Kada imamo priliku da ćaskamo, imamo i manje priča da ispričamo.

Kako se praznici otkazuju, venčanja se odlažu, koncerti i sportski događaji odvijaju se bez publike uživo, sve manje i manje razgovaramo.

• Oksfordska vakcina: Kako su je napravili tako brzo
• Najveći rizik od prenošenja korona virusa je u prvim danima bolesti

A što se tiče žalopojki na poslu, uglavnom se radi o tehnološkim frustracijama koje nas razočaravaju.

Istina je da neke stvari možda nadoknađujete sa više druženja na mreži. Ali ti razgovori nisu potpuno isti.

Manje je verovatno da ćete spomenuti nebitne stvari koje su se dogodile.

Da biste je učinili vrednom očuvanja, vaša priča treba da bude vredna pomena.

Ako se vaš prag podigao za ono što se smatra dovoljno zanimljivim za reći, onda još jednom propuštate naglašavanje tih sećanja.

Tu je i više od nedostatka druženja. Mnogi ljudi sada pominju osećaj anksioznosti i strepnje za život.

Čak i ako cenite koliko imate sreće i kako je drugima gore, teško se možete osloboditi osećaja da je svet postao neizvesnije mesto.

Na Univerzitetskom koledžu u Londonu, psihobiolog Dejzi Fenkort i njen tim sprovodili su istraživanje u Velikoj Britaniji tokom pandemije o tome kako se ljudi osećaju.

Iako su nivoi anksioznosti dostigli vrhunac kada je zaključavanje počelo i od tada se postepeno smanjivalo, prosečni nivoi su i dalje viši nego u uobičajenim vremenima, posebno kod ljudi koji su mladi, žive sami, žive sa decom, žive sa malim primanjima ili u urbanim sredinama.

U međuvremenu, Kancelarija za nacionalnu statistiku u Velikoj Britaniji otkrila je da su se stope depresije udvostručile.

Poznato je da i depresija i anksioznost utiču na pamćenje.

Brige smanjuju prostor za našu radnu memoriju, ostavljajući nam manje kapaciteta za pamćenje spiskova za kupovinu ili za ono što treba da uradimo za posao.

Za one koji boluju od Alchajmerove bolesti, nivo usamljenosti može čak predvideti tok bolesti.

Sve ovo otežava nedostatak signala koji pomažu našem pamćenju.

Ako odete na posao, onda vaše putovanje, promena pejzaža i pauze koje pravite popravljaju dan, dajući vam vremenske tačke da usidrite svoja pamćenja.

Ali kada radite od kuće, svaki onlajn sastanak liči jedan na jer imate tendenciju da sedite na potpuno istom mestu, ispred potpuno istog ekrana.

Manje je prilike i za obeležavanje vaših sećanja kako biste ih lakše razlikovali.

• Godinu dana sa korona virusom – koliko su trajale prethodne pandemije
• „Od dugotrajnog Kovida iscrpljena sam već sedam meseci“

Ketrin Lavdej, profesorka kognitivne neuronauke sa Univerziteta u Vestminsteru kaže:

„Pokušaj da se setite šta vam se dogodilo kad postoji mala razlika između različitih dana je poput pokušaja sviranja klavira kada nema crnih dirki koji će vam pomoći da se snađete.“

Kao što se dani stapaju u jedan, isto se dešava i sa stvarima koje radite tih dana.

U kancelariji biste mogli proći pored prostorije u kojoj ste imali određeni sastanak, koja vas podseća da ste nekome morali poslati imejl o tome.

Kod kuće nema signala koji bi vam pomogli da se setite različitih delova vašeg posla.

Svaka uspomena je označena dok sedite za računarom. Na poslu se možete tačno setiti gde ste razgovarali – kod liftova ili u kancelarijskoj kuhinji – i to vam pomaže da to ne zaboravite.

Zatim postoji opšti umor, koji takođe ne pomaže našem pamćenju.

Zum sastanci su zamorni, neki poslovi su mnogo teži kada se rade od kuće i praznici se otkazuju.

Nedostatak rutine i anksioznost zbog pandemije mogu poremetiti naš san. Stavite sve to zajedno – u osnovi smo stalno umorni.

Dakle, uz kombinaciju umora, anksioznosti, nedostatka signala i manje društvenih interakcija, nije čudo što neki od nas osećaju da nas pamćenje razočarava.

Ketrin Lavdej veruje da je tu dodatni faktor – onaj koji možda nismo ni primetili.

Tiče se uticaja na naš mozak, a posebno na naša sećanja, provođenja vremena na različitim geografskim lokacijama.

Pronalazak puta do kuće uvek je bio važan za naš opstanak. Čim izađemo iz kuće, počinjemo da obraćamo pažnju.

Bez obzira da li se krećemo kroz šumu ili oko grada, više koristimo regiju mozga u obliku morskog konjica poznatu kao hipokampus.

Sećate se onih studija koje su pokazale da vozači crnih taksija u Londonu poznaju svaku sporednu ulicu?

Ti vozači na kraju imaju veći hipokampus. Moramo da angažujemo hipokampus da bismo se setili novih informacija.

• Proglašena reč godine – ima veze sa pandemijom, naravno
• Korona virus i imuni sistem – zagonetka za naučnike

Ali Veronika Bohbo, neuronaučnica sa Univerziteta Meg Gil u Kanadi, otkrila je da, kako ljudski život postaje ograničeniji i sa više ponaljanja, tako se upotreba hipokampusa smanjuje.

Isto tako, otkrila je da su vozači koji se oslanjaju na satelitski navigacioni sistem, umesto da pronađu put, stvorili manje prostornih sećanja, ona pamćenja koja se posebno oslanjaju na hipokampus.

Ako smo većinu vremena proveli kod kuće već nekoliko meseci zbog pandemije, izgubili smo tu dodatnu stimulaciju koja dolazi od snalaženja.

Dobra vest je da po tom pitanju možemo nešto učiniti. Šetnja, posebno nepoznatim ulicama, vratiće vaš mozak u pređašnje stanje.

A čak i kretanje čini razliku. Da li morate da sedite za svojim stolom tokom svakog sastanka?

Ako je to telefonski poziv, možete šetati ulicom i ćaskati.

Pobrinuti se da su radni dani i vikendi dovoljno različiti da se ne bi stopili u jedno može pomoći u borbi sa poremećajima koje naš novi život može uneti u našu percepciju vremena.

Ketrin Lavdej savetuje da u naš život unesemo više raznolikosti, što bi moglo uključivati kreativno razmišljanje.

Ako ne možete da izađete, ona predlaže da kod kuće nađete potpuno novu aktivnost, a zatim da o tome kasnije nekom ispričate kako biste je lakše zapamtili.

Namerno razmišljanje o vašem danu svake večeri može vam pomoći da učvrstite svoja sećanja.

Možete čak i da napišete dnevnik.

Tačno je da se danas manje događa ono što je vredno pažnje, ali ipak bi moglo biti zanimljivo osvrnuti se na jedan dan.

Trenutno vam može pomoći i u pamćenju.

A ako zaboravite da radite neke stvari, onda pravljenje spiska i podešavanje upozorenja na telefonu može učiniti više nego što mislite.

Takođe, možete iskoristiti sopstvenu maštu.

Ako želite da se setite da kupite mleko, hleb i jaja, pre nego što krenete zamislite kako posećujete svaki od željenih rafova u stvarnoj radnji u koju idete.

Kada stignete tamo, ovaj zamišljeni izlet u kupovinu će vam se vratiti u um i veća je verovatnoća da ćete se setiti svega što vam treba.

• ŠTA SU SIMPTOMI? Kratak vodič
• MERE ZAŠTITE: Kako prati ruke
• DA LI ĆE BITI VAKCINA? Dosadašnji napredak u istraživanjima
• KOLIKA JE SMRTNOST? Saznajte više
• STRES: Kako da očuvate mentalno zdravlje

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk