Goran Marković: Srbiji treba savremeni Tucović za novi početak

Neophodno nam je resetovanje, što podrazumeva pobunu i novi početak. Srbiji treba savremeni Dimitrije Tucović ili makar Nikola Pašić kako bi uredili državu kao da se to radi po prvi put. Treba objasniti ljudima šta je to demokratija i čemu služi. Polako, strpljivo, zbog naših unuka, izjavio je režiser Goran Marković u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.

Goranu Markoviću, kao i Želimiru Žilniku i Miljenu Kreki Kljakoviću, u sredu je dodeljena nagrada Udruženja filmskih umetnika Srbije za celokupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji. 

Nedavno je Laguna ponovo objavila Markovićevu knjigu “Tito i ja”, koja je već isprobala svoj filmski život u vreme Miloševićevog režima i razbuktavanja ratova u na prostoru Jugoslavije. To je delom bio i povod razgovora za portal Sindikata Nezavisnost.

Na pitanje kako ocenjuje svoj filmski i književni pristup istoj temi – odrastanju u konkretnom političkom, ekonomskom i socijalnom okruženju, Marković kaže da je film stalna borba sa vremenom dok pisac ima mnogo više vremena i prostora. Dodaje da knjiga „Tito i ja“ pruža nešto više, opuštenija je, zasnovana na finim jezičkim nijansama, ironiji i posebnom humoru „koji je u istoimenom filmu samo u naznacima“.

Proslavljeni režiser pravi krupne razlike između autokratija u savremenoj istoriji Srbije.

– Tito je bio surov prema protivnicima ali, na drugoj strani, forsirao je operetski pristup stvarnosti. Sve je bilo u isto vreme i strašno i tra-la-la. Za razliku od njega, Milošević je bio morbidno mračan i prilično glup u politici koju je vodio i koja nas je, na kraju, dovela do katastrofe. Vučić je krajnje primitivan i sumanut. Jako loša kombinacija.

Za Markovića je “petooktobarski interegnum” poguban promašaj.

– Promašaj stoleća. Napirlitane bitange su upropastile narodni bunt koji nas je mogao odvesti do slobode i civilizovanog društva. Sve je to otišlo do đavola, do Vučića.

Zato smatra da je srpskom društvu treba novi početak.

– Po meni je neophodno resetovanje. Znači, pobuna i ponovno počinjanje od samog početka. Treba pronaći savremenog Dimitrija Tucovića ili makar Nikolu Pašića koji bi uredili državu kao da se to događa po prvi put. Kao da zgrada Skupštine nikad nije bila sagrađena. Treba objasniti ljudima šta je to demokratija i čemu služi. Jednostavnim rečima, kao đacima prvacima. Pa onda dečije bolesti demokratije, i tako dalje. Polako, strpljivo. Zbog naših unuka.

Na pitanje koliko može da traje zaglupljivanja naroda i hajka na umetnike, novinare, naučnike i sve druge koji slobodno misle odgovara da je ta granica blizu.

– Dok stvar ne pređe granicu izdržljivosti. Kad glad, koja sledi, zakuca na vrata bogatih pripadnika sekte na vlasti. Dok neko ne vikne: ’E, sada je dosta!’ Ili ne uđe u prodavnicu i uzme šta mu treba ne plativši. Tako ja zamišljam početak.

To za njega ne znači da se golom, nasilnom pobunom pravi novo, bolje društvo.

– Ipak, treba znati da narodni bunt ne rešava stvari. Potrebno je da stvari u ruke preuzmu pametni, obrazovani i dobronamerni mladi ljudi. Da pokušaju da ostanu ovde a ne da rezignirano beže u nedođiju. Da preuzmu odgovornost za svoju sudbinu a ne da sebe vide kao žrtve mračnog režima od koga treba pobeći što dalje. Jer, jedne stvari se nikada neće osloboditi – a to je nostalgija.

Marković smatra da je vlast umešana i u buru oko izbora srpskog filmskog kandidata za Oskara i hajke na njegovog kolegu Srdana Golubovića.  

– Nisam gledao ni jedan film koji je bio kandidat za Oskara. Ali sve je toliko provincijalno da je smešno. Svi se ponašaju kao da će naš kandidat sigurno pobediti?! Hajka na Golubovića, koji se pobunio zbog kršenja osnovne procedure kandidovanja, i ‘zaštita’ koju je Antonijević dobio od režimskih tabloida jasno govore koliko se vlast meša u sve, pa čak i u tako nevinu stvar kao što je naš kandidat za Oskara. Da išta znaju, bilo bi im jasno da je važnije naterati članove Akademije u Americi da uopšte pogledaju neki tamo film iz Srbije. Ovako, videće ga pet, šest dokonih penzionera od kojih će polovina izaći na pola projekcije. A ovde kandidaturom rešavaju našu mračnu prošlost??? Gluposti!

Povodom podele ljudi na (dobre) poslušnike i (loše) “kritizere”, Marković kaže da postoji samo jedna prava elita.

– Postoji jedna elita i ona je prava. Nju čine obrazovani, kreativni ljudi. Lažna elita je ona koja nema talenta, koja se služi podlostima da bi opstala i veliča mračni režim bez ikakvih skrupula i stida. To se vidi golim okom, ne treba tu mnogo reči. Nagledao sam se tokom života ljudi koji su pokušavali, uprkos stvaralačkoj nemoći, da nešto postignu ružeći one druge ali gde su oni sada – nema ih, zaboravljeni su, nestali kao ružan san.

Marković veruje u profesionalno, političko i sindikalno angažovanja intelektualaca u demokratizaciji srpskog društva.

– Verujem u moć sindikalne borbe. Zato što verujem da je još uvek u ljudima trunka empatije, solidarnosti, odgovornosti. Da sam izgubio nadu u to ne bih znao šta ću dalje.

Na pitanje kako ocenjuje „institucionalni odgovor“ na aktuelnu epidemiju u poređenju sa virusnom zarazom 1972. o kojoj je snimio film “Variola vera” (1982.), režiser odgovara da je tadašnja Jugoslavija bolje odgovorila tom izazovu.

– Epidemija Variole 1972. je naišla na dobro organizovan otpor. Ne treba zaboraviti da je Jugoslavija tada imala dvadeset miliona stanovnika. Koliko je ljudi umrlo? Manje od sto. Danas se svakodnevno menja odnos prema borbi protiv korone. Jednog dana kažu jedno, drugog drugo. Kako im naredi Vučić, valjda. Koji je i sam, po svoj prilici, potpuno izgubljen u svom diletantizmu i psihičkim problemima.

Izvor: Nezavisnost

Autor: Dragan Stošić

______________________________________________________________________