Čačanka u američkom Kongresu

Čačanka Katarina Matić (21), koja je u SAD otišla 2008. godine, počela je da stažira u američkom Kongresu. Katarina, koja u SAD studira dva fakulteta, našla se među 12 studenata koji su dobili priliku da stažiraju u Kongresu i to zahvaljujući svom velikom trudu i zalaganju, kako na samom fakultetu tako i u lokalnoj zajednici kroz volontiranje. Naša nekadašnja sugrađanka odazvala se molbi naše redakcije i prenosi nam svoja iskustva iz SAD, zemlji koja ceni znanje i koja daje priliku najboljima, a ne kao kod nas preko veze ili zato što je „naše dete”.

Katarina ima 21. godinu i rođena je u Čačku. Učila je u Osnovnoj školi Vuk Karadžic, na šta je, kako kaže, jako ponosna, prvenstveno zbog kvaliteta obrazovanja koje je stekla i kojeg je tek nedavno postala svesna. Po završetku osnovne škole, upisala je Gimnaziju. Iako su joj i prirodne nauke išle od ruke, odlučila je da se upiše na društveni smer, prvenstveno zbog jezika koji su joj išli od ruke. Tokom obrazovanja u Vuku, pohadjala je časove glume, što joj je pomoglo u samopouzdanju. Takmičila se iz plivanja, aktivno je učestovala u nastupima školskog hora i išla na takmicenja sa Plesnom školom Luna, sa kojom je osvojila prvo mesto na državnom takmičenju 6 godina za redom. Pored toga, od drugog razreda osnovne škole, pohadjala je časove engleskog jezika u školi ETC Nucleus, kao i časove italijanskog. Kako kaže, španski jezik je naučila gledajući serije sa bakom, što se pokazalo jako korisno u SAD.

• Kako je došlo do toga da odeš u SAD?

Mój otac se preselio u SAD 2007. godine, što mi je palo jako teško, s obzirom da su se moji roditelji razveli kada sam imala 6 godina. Uvek je bilo razgovora da i ja dodjem, ali ja sam želela da upoznam okolinu i društvo pre nego što podjem u takav pohod. Bila sam dete koje još nije ušlo ni u pubertet. Medjutim, to nije bilo moguće. Onda sam u 16. godini, sama sela u avion za Njujork sa željom da se suočim za svetom i nadjem budućnost koju Srbija nikada ne bi mogla da mi pruži. Došla sam u Njujork 23. jula 2008. godine sa turističkom vizom na 6 meseci, za koju i dan danas mislim da je bila velikodušni poklon carinika na Kenedijevom aerodromu, s obzirom da je 3 meseca sasvim realan period ostanka bilo kog turiste. U decembru 2008. godine moj otac je tražio osobu koja bi me sponzorisala, samo na papiru, jedan od uslova za dobijanje studentske vize. Pošto se to završilo neuspehom, živela sam ilegalno u Americi godinu i po dana.

• Studiraš dva fakulteta, a u planu je i treći. U SAD se ceni znanje, za razliku od Srbije.

Čak i dok sam živela u Srbiji želela sam da studiram prava. Ta želja je više nagon nego cilj koji może da se objasni, jer smatram da je zakon najefektniji način da se utiče na veliku masu ljudi, nadam se, na pozitivan način. To je nešto što sam oduvek želela, da poboljšam živote mnogih ljudi. Ništa efektnije mi nije palo na pamet od pisanja zakona koje treba ustanoviti i poštovati. To je razlog zašto sam odlučila da studiram političke nauke, s obzirom da američki sistem obrazovanja ne dozvoljava pohadjanje prava bez završenog fakulteta u trajanju od 4 godine. Pored toga, studiram i psihologiju, jer želim da razumem ljude, njihove potrebe, i psihološku bazu da se te potrebe zadovolje. Smatram da osoba koja želi da piše zakone koji će uticati na masu ljudi, mora da razume zašto ljudi govore, žele, ispoljavaju i zadovoljavaju odredjene potrebe, kao i način na koji to rade.Tek kada to razumemo, možemo istinski da pomognemo ljudima, na poljima koja dozvoljavaju da se standard generalizuje na široke mase. Mislim da će psihologija biti presudan element u mojoj karijeri. U SAD se jako ceni znanje, ali se neuporedivo više ceni iskustvo i posvećenost zajednici i društvu. Iako ne znam kako je učiti fakultet u Srbiji, na osnovu razgovora sa mojim prijateljima, cenim da je mnogo teže. SAD ima niže akademske standarde u pogledu ocena i proseka, ali je volontiranje, stažiranje i humanitarni rad jedna od presudnih faktora u dobijanju stipendija i posla. Obrazovni sistem SAD-a ima jako mnogo mana, ali je stvoren da dostigne minimalan standard koji deca iz celog sveta imaju mogućnost da ispune. Ne može se očekivati od deteta iz Bangladeša da nauči latinski jezik predavan na engleskom dok priča bengali jezik kod kuće, kao što se to očekivalo od mene u Gimnaziji. SAD se fokusira na primenu znanja kroz stažiranje i volonterski rad, da bi se poboljšao život u zajednici i dao doprinos društvu. Iskustvo, a ne prosek, je ono što se traži na rezimeu. Poželjno je da to iskutvo ne bude u direktnom interesu studenta (plaćeno) već da društvo ima veći interes kao celina.  Moram da kažem da se svaki rad itekako vrednuje. Po završetku prve godine, fakultet me je nagradio stipendijom za učenje u inostranstvu. Ja sam izabrala Kinu i provela 2 meseca u Sichuan provinciji učeci kineski i kinesku ekonomiju i politiku.

• Upisala si koledž ali i dosta vremena provodiš u volontiranju, humanitarnom radu. Koliko je to važno i koliko se ceni taj rad u SAD i pomaganje lokalnoj zajednici?

U januaru 2012. godine počela sam da volontiram u skloništu za nezbrinutu decu kao deo programa koji sponzoriše moj fakultet pod imenom “Veliki drug“. Tada sam dobila malog druga, koji je tada imao 10 godina i koji živi u skloništu sa majkom koja ima problem sa drogom i alkoholom. Svake subote, od 9 ujutru do 3 popodne, u trajanju od godinu dana, provodila sam vreme sa njim. Vodila sam ga u biblioteku, muzeje i izložbe kako bih stvorila pozitivan uticaj na odvijanje njegovog života i pokazala da je obrazovanje najvažniji element njegove budućnosti. Pokušala sam da ga naučim da bude odgovoran, savestan i dobar čovek, što je jako teško, s obzirom da ostatak sedmice provodi u nepovoljnoj sredini koja ne stimuliše napredak. Nadam se da sam donekle uspela u svojoj misiji. Po završetku volontiranja u Velikom Drugu, volontirala sam u osnovnoj skoli u Queens-u, u programu koji se zove ‘”Partneri u čitanju”. Taj program pomaže učenicima koji ne mogu da isprate program koji je predvidjen za njihov razred i godište. Ja sam učila devojčicu koja je peti razred čije je razumevanje i uspeh na nivou deteta koje pohadja treći razred osnovne škole, znači dve godine unazad. Cilj ovog programa je da posveti deci individualnu pažnju koja nije moguća u učionici u kojoj je 30 drugih učenika. Jako je stresno imati tu ulogu u nečijem životu, iako sam ja samo volonter. Jako mi je teško da prihvatim činjenicu da iako se trudim, to ima jako male rezultate na jednog učenika. A ima ih hiljade. To je veliki teret.

Katarina sa nezbrinutom decom iz programa Veliki drug

• Pored fakulteta i volontiranja, ti i radiš.

Samostalno se izdržavam radeći u restoranu kao hostesa. Mogu sebi da priuštim normalan život, ali mi je jako žao što to vreme ne mogu da posvetim učenju, odmaranju ili izlascima. Imam samo 21. godinu, i to su neke normalne potrebe. Trudim se da sve postignem, ali ono što mi najteže pada je što imam osećaj da gubim vreme radeći ono što ne želim, kada bih to vreme mogla da uložim u stvari koje su korisnije i koje će pomoći mom obrazovanju i izgradnji moje karijere. Sa druge strane, sa poslom dolazi i odgovornost, koju sam pre ili kasnije morala da spoznam. Jako sam efikasna u organizovanju svog vremena, osim što nikako ne mogu da nadjem vreme da se odmorim. Radim 4-5 dana u sedmici, po 6 sati u jednoj smeni. Podnošljivo je, ali teško. Tek kada ispunim svoje planove, moći ću da se odmorim, fizički i psihički.

• Kako je došlo do toga da počnes stažiranje u američkom Kongresu?

Znala sam da postoji prilika za stažiranje u Washingtonu ali sam uvek smatrala da je van mog domena, sve dok nisam odlučila da apliciram dve sedmice pre isteka roka, znajući da mi trebaju dva pisma preporuke u aplikaciji. Stažiranje je omogućeno i plaćeno kroz Edward Rogowsky program koji na kraju bira 12 studenata sa 24 državna fakulteta u Njujorku. Da biste imali ideju o brojevima, samo moj fakultet trenutno pohadja 20.000 studenata. Samo dva sata posle mog intervjua, dobila sam email da sam primljena, a onda i da ću raditi u Kongresu. Vlada je platila moj smeštaj u George Washington univerzitetu za vreme stažiranja i dodelila mi stipendiju od $ 2.000. Mislim da je ovo jako veliki uspeh za mene jer imam priliku da naučim kako se pišu i prolaze zakoni na federalnom nivou. Sada ulazim na vrata Kongresa kao stažista, a možda jednog dana kao nešto više.

• Kod koga stažiraš u Kongresu i kakvi su tvoji utisci sa dosadašnje prakse, budući da se tu kreira svetska politika?

Stažiram u kancelariji Carolyn Maloney, koja predstavlja 12-ti distrikt Njujorka i koja se istakla u borbi za ženska prava i protiv trgovine ljudima. Carolyn je član Demokratske stranke i deo je komiteta za previd vlade kao i ekonomskog i finansijskog komiteta. Čast mi je da radim za člana Kongresa koji se zalaže za ono što ja mislim da je jako važno. Što se tiče pozicije i politike SAD-a u svetu, za mene nije toliko bitna. Ja svojim radom vraćam državi koja je meni dala šansu. To je filozofija Amerike, koju ja veoma poštujem. Inostranom politikom se ne bavim, samo pokušavam da utičem na život ljudi koje ta politika pogadja. Polja za koja sam najviše zainteresovana su ljudska prava, obrazovanje, socijalne usluge i imigracija.

Katarina i Daniel Dromm, član Gradske skupštine

• Kakvi su planovi za dalje?

Definitivno ostajem u SAD dok ne završim fakultet a potom prava. Po povratku iz Washingtona, nadam se da ću dobiti odgovor od UN organizacije UNESCO, povodom stažiranja u Africi. Ako to ne protekne po planu, nastaviću da radim za člana Gradske Skupstine koji se zove Daniel Dromm. I dalje očekujem par odgovora za poslove koju su trenutno neizvesni. Život ovde je stalna borba. Planiram dolazak u Srbiju svake godine, ali ne za stalno. Neko vreme sam i želela da završim svoje obrazovanje ovde i vratim se u Srbiju da pomognem svojoj državi. Onda sam shvatila da ne znam gde bih počela. Da li od obrazovanja, disikriminacije, korupcije, kriminala, droge, trgovine ljudima i organima, neplaćanja poreza, Kosova,  ili kako bih se uopšte upoznala sa našim političkim sistemom. Svega toga ima i u Americi, ali mislim da bilo čiji uticaj pa i moj u Srbiji ne bi imao efekta, između ostalog  zato što sam žensko. Rečenica po kojoj se Carolyn Maloney istakla je: “Gde su žene?“ U srpskoj politici ih nema mnogo. Ono što mi u Srbiji smeta je mentalitet ljudi, a potom sistem. Ja ne mogu da živim u državi gde neka od osnovnih ljudskih prava nisu priznata.

Prijatelji ispraćaju Katarinu na aerodromu

• Ko su ti bili najbolji drugari ovde u Čačku i sa kim si danas u kontaktu?

Imam jako puno prijatelja u Čačku i ponosna sam što i dalje negujem prijateljstva od 15 godina. Moji najbliži prijatelji su Andjela Jugović, student i aktivni član organizacije FONIS u Beogradu, Aleksandra Davidović, student ekonomije i balerina, Sara Cvijović, sveže diplomirana glumica, Ivana Kecović, student sociologije, Jovan Ivanović geodet i Nikola Pešaković, bivši košarkaš Partizana koji trenutno igra u Vojvodini. To su prijatelji od kojih uvek imam podršku koja mi je i pomogla da opstanem tokom ovih pet godina.

Majka: Njen uspeh nadomestio je razdvojenost

Majka Katarine Matić, Gordana, živi u Čačku. Iako joj teško pada razdvojenost od ćerke, kaže da je ponosna na njen uspeh i rezultate i ističe da je sve to nadomestilo razdvojenost.

– Katarina je dete koje je slušalo sve, bila je odgovorna, ambiciozna i najbolje dete na svetu. Ne što je moja već što je razumela sve što joj kažem, shvatila je koliko je škola važna u životu, za njenu budućnost i dalje usmeravanje. Trudila sam se da nauči šta su prave vrednosti,  da zna da poštuje, da ceni druge, da je najvažanije da bude čovek u životu, što je ona i pokazala kada je otišla. Mogu da kažem da sam ponosna kao majka i želim da nastavi u istom pravcu, da i dalje bude što i do sada. Drago mi je što su u SAD prepoznali u njoj to što je ponela odavde, što su prepoznali njen trud i rad koji je uložila da bi našla svoje mesto i da se to tamo ceni. Jako mi je žao što to u Srbiji ne prolazi, rekla nam je majka Gordana Matić.