Хедонизам кућног кувања са Катарином

Пише: Катарина Мајсторовић, доктор филозофије- етичар

Не знам колико уживате у храни и какав став о том „стомак-непца“ хедонизму имате. Нисам способна себе да оптужим за некакав пренаглашено опуштени живот, али могу да замислим таква аскетска пребацивања. У сред тог признања, одмотавам причу у правцу префињених задовољстава. Вероватно сви који смо свесни давнашњег анатемисања свега телесног, прибегнемо непотребном оправдавању, артикулишемо наш хедонизам као перфидни, хедонизам рафинираних задовољстава. Може бити да је то само изговор.

За мене лично хедонизам значи пробати нешто необично, а опет обично. Не мора нека егзибиција, некакви необични састојци. Може другачија комбинација обичног. У малој количини. Квалитет, не квантитет, али не и огроман тањир, стила „сателитска антена“ са једном ћуфта- величине делицијом. А да изгледа лепо. Или да ми је лепо о томе испричано. Да пожелим сама да направим, генијално. Као у уметности која је свесна да лепо не мора бити подражавање лепог из природе. Може само да се смести у друго окружење и постаје уметничко дело, тим измештањем. Може бити иновација, јер суштина и јесте креација, тај акт стварања, који траг оставља визуелно, али и у другом домену, поменутим непцима пријемчивом.

Филозофија кувања пада ми на памет. Милошћу једног свог дивног пријатеља била сам почашћена, и иза те милости код мене је остао капиталац, одевен у корице, енглеско издање Филозофске кухиње. Порекло намирница, фантазма њиховог споја, игра укуса и остале, већ пикантне теме, отварају нову димензију кулинарства. Мој, местимично дионисијски патос призива у то царство сврха, читај укуса, неку поезију вина, да не останем само на страницама приуштене ми милости. По малко ми је ту недостајало да се померим, ка кантовским судовима укуса, јер вино пробуди тај суштински елемент душе, мене носталгично вуче „мојој“ филозофији, са којом сам код куће.

Незаобилазно, ту провири у водењасти поглед Кантова егзегеза, онако лахорасто, како не би омела хедонизам који обузима. Кант зна да су судови укуса ограничени, да је механизам који их обликује субсумпција, да добацују до разумског, да могу тежити умском али га, проклето, не могу досегнути. Субјективна је моћ суђења.

„Рећи: овај је цвет леп, значи исто што и поновити његову властиту претензију на свачије допадање. На основу пријатности свога мириса цвет нема никаквих захтева. Тај његов мирис некога разгаљује, док неког другог ошамућује. Па шта би друго могло да се претпостави на основу тога до то да се лепота мора сматрати за једну од особина самог цвета, која се не управља према разлици људи и тако исто њихових чула, већ према којој се ти људи морају управљати, ако желе да о њој суде?“

Најразиграније у Кантовој позицији неподмитљивог умског промишљања, које не капира перфидне игре чула, јесте појам уобразиље, у који је смештено читаво наше настојање око онога што умско мимоилази. Како ту немамо посла са објективним појмовима, ми се са нечим играмо, нечим што има одређени основ у објективном, а опет је производ уобразиље. Иако је ово фин начин да се дискредитује читава једна сфера реалности, можда и нечији читав живот, измиче му та игра у којој заиста уживамо, игра мириса који се провлачи кроз кључаоницу, игра огњишта, игра мамине кухиње, читав један незанемарљив лавиринт смисла, асоциран и укотвљен у нашој уобразиљи.

Зашто ја о овоме свему пишем и зашто баш овако? Подстакло ме оглашавање једне фине даме. Зове се Катарина Петровић, а ја сам на њену објаву набасала случајно, дозвољавајући инструменту потиснуте реалне друштвености (читај: друштвеним мрежама) да ме води. У овом случају захвална сам тренутку своје успаване свести. Кликнух на кућно кување, зазвучало ми на огњиште, онај мирис кроз кључаоницу што голица. Зазвучало ми другачије од претенциозности, магова са варјачом и поплаве неких а-ла Џејми ликова који врцкају лежерно са млиновима за бибер, иза којих остаје неред који поспрема три пара руку. Видим да жена бира „гладна“, а избори су били и „сама“ или „у пару“ (натпис на мајици). Купила ме, одмах, реалистично неко чељаде. У том духу је и наставила. Рашчара ми напуцана кулинарска оглашавања, инсистирањем на томе да се не бави индустријом кулинарства. И заиста, кад кренете у разне гастрономије, упоредне светске кухиње, нутритивне вредности и слично, одмах знате да сте на терену науке која предвиђа на основу чињеница. А тај ме терен изричито не занима, хоћу hedone, pure! А нађох нешто тако у Каћиној кухињи. Увела нас у свој простор, прави. Неналицкани и онај који није прављен да изгледа. Видиш да жена кува. После пар кадрова, осетиш да то ради срцем и неком, прилично данас скрајнутом, исконском добротом. Лепо ми је. Осећам се као да сам код моје нане, која је баш све знала да направи толико добро и самоуверено, да се никада нисмо осећали да је по среди неки компликовани рецепт. Захваљујући тој таквој аури домаћице, која ме је у детињству пратила, и сама сам се безупитно упустила у авантуре припреме хране, и то упуштање временом сам по добро успела да доживим као уметност, као вештину спознаје и посебног доживљаја света. Зато ми се одмах допала ова кућна кујна као противтежа индустрији кулинарства, са транспарентно истакнутим циљем да нас подсети на то да једемо да бисмо живели, да храна треба да буде здрава и разноврсна. Каћа, име моје, хвала ти што си ме подсетила да бланширане шпаргле у сосу од лаванде не миришу ништа боље од прженог јајета, пиреа или домаће мусаке. Да наш њух може уживати у истанчаности и уколико нам је буџет прилично сведен.

Уколико сам вас заинтригирала, пронађите Каћу (www.kucnokuvanjesakatarinom.com). Ових дана некако ми је најзвучнији и тиме и „најскупљи“, повратак у искрену једноставност. То моја уобразиља призива уљуљкане естетске стандарде, који се крчкају у кућном кувању. Што би рекао још један истински заговорник гурманског ума, његов родоначелник, тачније, Мишел Онфре: „Окован у реалном свету човек чезне за измишљеним, невидљивим и непојмљивим: човек тражи вештачке рајеве…између ужаса и блаженства.“