Како је Надежда Петровић заувек остала Чачанка

Пише: Милош Тимотијевић, историчар

Јавни споменици су незаобилазни симболи сваког града по коме се он препознаје и памти. Снага поруке исказана кроз имагинацију уметника преточену у скулптуре или конструкције може понекад постати подстицај и за нова надахњућа. Због своје транспарентности, великих материјалних средстава потребних за реализацију пројеката такве врсте, као и незаобилазног утицаја политике, идеологије, религије, естетских критеријума времена у коме се стварају, јавни споменици поред поруке која им је намењена њиховим подизањем, увек са собом носе и колективне психолошке вредности епохе у коме су настали. Често, то су једине поруке које премосте суд времена.

Истовремено све модерне традиције неминовне су конструкције. Једна од најуспешније осмишљених и негованих конструкција такве врсте јесте тардиција настала у вези подизања споменика Надежди Петровић у Чачку. Иако је Надежда заиста рођена у Чачку, то је била случајност и она је већ у најранијем детињству отишла из града за који није била везана родбинским и завичајним везама, никада му се није враћала, нити је он на било који начин утицао на њено стваралаштво. Међутим, данас, 65 година после постављања споменика Надежди Петровић, сви у Чачку с великим правом могу тврдити да је угледна српска сликарка њихова суграђанка.

Чачак је 1955. године добио споменик Надежди Петровић, рад вајара Ивана Мештровића, највише захваљуући иницијативи Народног музеја у Чачку. Избор славног вајара није био случајан, јер се знало да је Мештровић у раној фази свог уметничког стваралаштва био везан за Надежду Петровић и њену породицу у Београду. Зато је са радошћу прихватио предлог да направи Надеждину бисту, као својеврстан дуг према особи која му је остала у најлепшем сећању и пуно помогла када је био на почетку кaријере. Мештровић је у свом атељеу у Њујорку направио гипсани модел бисте на основу својих сећања и фотографија које су му послате. Био је то поклон Чачку, родном месту сликарке коју је ценио.

Биста је била готова до октобра 1954. године, а затим је бродом „Македонија” послата у Југославију. До почетка маја 1955. у Загребу је завршено ливење споменика у бронзи. Након тога Мештровић је послао нацрте за подножје споменика, које је по његовој препоруци требало да се изради од тврдог и трајног камена. Препоручио је јабланички гранит, саветујући у исто време да натпис на споменику буде кратак. Споменик је у септембру 1955. допремљен у Чачак, а у недељу 11. децембра 1955. и откривен. Говор приликом свечаног откривања споменика одржао је академик Вељко Петровић, описујући живот и уметнички значај Надежде Петровић, нагласивши да се морална висина неке средине може мерити и на основу односа према својим „заслужним синовима”.

Чачак је са спомеником Надежди Петровић добио значајно уметничко дело, које већ 65 година украшава најлепши трг у граду. Али естетске вредности Мештровићевог споменика Надежди нису и једина „добит” коју Чачак има од овог јавног обележја. Већ 1956., годину дана након откривања споменика, отворена је за то време велика изложба слика Надежде Петровић. Затим је 1957. отворена изложба 15 уметника послератне генерације. Надеждин споменик, изложбе њених слика као и редовно организовање нових ликовних изложби, навело је групу људи окупљених око Народног музеја у Чачку да се у славу Надежде Петровић организују сталну ликовну манифестацију. Тако је створен „Меморијал Надежде Петровић”, који је први пут одржан 1. септембра 1960. године. Одмах затим, 1961. године, основана је и Уметничка галерија „Надежда Петровић”. Тако је Надежда Петровић заувек остала Чачанка, а њен споменик један од незаобилазних симбола по коме се препознаје Чачак.