Novi broj Čačanskih novina

Od utorka 28. aprila u prodaji novi broj Čačanskih novina, u kojima, između ostalog, možete pročitati: 

Zemaljski dani peku

Kako drugačije nego psihopatologijom nazvati to kada više od dvadeset jedne hiljade poseta imaju vesti o samoubistvima koja su se u poslednje vreme desila u našoj kapitalnoj kasabi, a afirmativne vesti, bez obzira da li se odnose na ekonomiju, nauku, kulturu, sport… pobuđuju pažnju u proseku tri-četiri stotine čitalaca. I zato nemojte da se iščuđavate što će i ove godine Srbistanci uz iće i piće “dostojno” obeležavati 1. maj prepričavajući ko je koga sinoć u Parovima, umesto da sa transparentima i pištaljkama budu ispred vlade ili na trgovima i ulicama. Pa nisu li se Srbistanci onomad samoproglasili za nebeski narod. A nebeskom narodu je ispod časti da razmišlja o tome zašto mu mizerna plata kasni mesecima ili ko ga na svakom koraku lažu, kradu i majmunišu?

Ima li smisla slaviti Prvi maj u vremenu kada najveći deo stanovništva Srbije nema posao, ne razlikuje radni dan od neradnog, a “privilegija odmora” (u izuzetnim slučajevima sedmodnevna, spojena sa proslavom Uskrsa i Đurđevdana) zvuči kao gruba šala i više nervira nego što raduje. Danas u Srbiji ne postoji srednji sloj- postoje bezobrazno bogati (sa Bekom, Miškovićem i Koletom na čelu) i siromašni. I oni ekstremi koji žive ispod granice egzistencije, a sve ih je više. Nismo daleko. Mi, budući emigranti, sa glavama punim davnih ideala.

Na svu sreću ima nešto što u ovom prosvetno – štrajkačkom debaklu, sveopštem i svakojakom posrnuću uliva izvesnu dozu optimizma. Ostavka Dragana Matijevića, predsednika i Predsedništva Unije, koja je usledila posle odluke Glavnog odbora USPRS, nedvosmisleno ukazuje da u zemlji Srbiji još uvek postoje, koliko god da su malobrojni, i oni kojima su moralna načela i principijelnost iznad funkcije. A to koliko su tokom pet meseci štrajka prosvetnih radnika izgubili časova? To je u potpunosti irelevantno u odnosu na nenadoknadive godine koje su tokom decenija izgubili njihovi roditelji i profesori ćuteći i verujući raznoraznim Verbićima.

Stari Čačani i navijači Borca pamte ga kao jednog od najboljih posleratnih fudbalera u ovome gradu. Započeo je kao junirski trener Borca  u periodu kada je Bija Stanković već vodio prvi tim. Tada je oformio prvi sastav podmlatka, koji je dosta obećavao, ali koji se spletom nastupajućih okolnosti potpuno rasturio, nekako po ulasku fudbalera Borca u Drugu saveznu ligu.

Ta 1960. godina neće ostati upamćena samo po brilijantnim rezultatima koje su takmičari AMD Čačak ostvarili na brzinskim trkama i ocenskim terenskim vožnjama, te godine, tačnije 22. oktobra, počinje i uspon Aleksandra Vukajlovića do titule moto kros šampiona Jugoslavije.

____________________________________________________________________________________