Kako će se birati patrijarh 18. februara

Први патријарх обновљене и уједињене српске Патријаршије, Димитрије (Павловић), два пута је 1920. године биран за поглавара Српске православне цркве: на изборном сабору који је организовала црква и поново на оном који је тражила држава. Оба пута добио је убедљиву већину гласова. Од тог изборног заседања па све до деведесетих година прошлог века о томе ко ће бити српски патријарх својим гласом одлучивали су не само архијереји већ и свештеници, монаси, ректори богословија, министри у влади, народни посланици…

Ниједном изборном заседању није мањкало закулисних игара, прича о томе ко је кандидат власти и ко припада којој „интересној групи”, ко ће за кога да гласа у вазда неизвесним изборима, у временима увек тешким и са Сабором архијереја, као по правилу, међу собом подељеним. Ни ово предстојеће изборно заседање Светог архијерејског Сабора, на којем ће се 18. фебруара бирати 46. поглавар СПЦ, није по томе изузетак.

Сваки је избор за патријарха српског био једна мала бура, и у цркви и у друштву, после које би брод цркве настављао да плови својим путем чије главне луке делују као да су давно зацртане и без обзира на то да ли је на челу цркве „црвени” или „црквени” патријарх њиме се настављало даље у историју.

За два пута бираног патријарха Димитрија на Светом архијерејском Сабору, одржаном 28. септембра 1920, гласало је 11 од 13 архијереја СПЦ, али тај избор није признала и Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тако је 12. новембра у Саборној цркви Светог Марка у Београду сазван нови изборни сабор по одредбама нетом усвојене „ Уредбе о избору првог патријарха Уједињене Српске Православне Цркве”, према којима архијереји достављају имена тројице кандидата између којих изборни сабор у ширем саставу бира патријарха српског.

Списак чланова првог изборног сабора по уједињењу српске патријаршије подужи је и на њему су, осим архијереја, епархијских и викарних, и свештеници, игумани древних манастира, ректори богословија, декани и професори богословских факултета, али и председник Министарског савета, председник и потпредседник Народног представништва, народни посланици, министри… Укупно су била 94 члана тог сабора, а чак 83 су гласала за дотадашњег митрополита Србије и архиепископа београдског Димитрија, чији је избор потврдио престолонаследник Александар Први Карађорђевић.

Он је именовао и наредног српског патријарха, Варнаву (Росића), али овога пута као краљ. На инсистирање Патријаршије, краљ је пристао да се, после смрти патријарха Димитрија, састане изборни сабор у заседање и изабере тројицу кандидата за првојерарха српске цркве. На заседању 12. априла 1930. године највише гласова добио је педесетогодишњи митрополит скопски Варнава. Њега је краљ Александар именовао за новог поглавара српске цркве, што је Сабору следећег дана саопштио министар правде Милан Сршкић.

Један од тројице епископа који су на овом изборном сабору били кандидати за патријарха био је и Варнавин наследник на трону Светог Саве: митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић). Он је на чело Српске православне цркве дошао 1937. године и чим су то прилике дозволиле, приступило се изменама Устава Српске православне цркве управо како би се смањила могућност да државне власти утичу на избор првојерарха српске цркве.

О изменама Устава разговарало се већ на првом послератном Светом архијерејском Сабору 1947, а промене су донеле знатно краћи списак чланова изборног сабора који сада има знатно мање мирјана и државних чиновника у свом саставу. Први такав „редуковани” Сабор састао се 19. јуна 1950. године у београдској Саборној цркви на седници на којој је требало изабрати 42. поглавара српске цркве.

Претходно се састао Свети архијерејски Сабор и тајним гласањем изабрао тројицу кандидата за поглавара српске цркве: митрополите загребачког Дамаскина и црногорско-приморског Арсенија и владику злетовско-струмичког Викентија. Затим је одржана седница у Саборној цркви, којој је присуствовало 59 чланова Сабора (од укупно 73), од којих су њих 33 свој глас дала за епископа злетовско-струмичког Викентија (Проданова).

Он ће постати нови првојерарх и водити српску цркву наредних осам година. На сличан начин изабран је и патријарх Герман (Ђорић). Бирани у време комунизма, који се често назива безбожним, избор ове двојице патријараха неретко се тумачио као воља власти. Не треба, међутим, заборавити како је патријарх Викентије одолевао притисцима да реши питање тзв. Македонске православне цркве нити труд око обнове древних немањићких светиња и наставка градње Храма Светог Саве патријарха Германа.

Коначно, управо је у време када је он био на челу цркве измењен Устав СПЦ са циљем да се коначно елиминише сваки утицај са стране приликом избора поглавара српске цркве. Од тих промена 1967. године кандидате за патријарха српског бирају епископи, чланови Светог архијерејског Сабора, а име новог поглавара одређује се „апостолским жребом”, односно извлачењем једне од три коверте с именима кандидата с највећим бројем гласова сабраће архијереја.

Први поглавар српске цркве изабран на овај начин био је патријарх Павле 1990. године и он је тек у деветом кругу гласања добио довољан број гласова да се његово име нађе у једној од коверти. Остала двојица кандидата, владике шумадијски Сава и жички Стефан, добила су потребну већину већ у првом кругу.

После патријарха Павла, „апостолским жребом” изабран је за поглавара српске цркве дотадашњи епископ нишки Иринеј. Потребан број гласова сабраће архијереја он је добио у другом кругу гласања, док је у првом за једног од тројице кандидата изабран митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а у четвртом владика бачки Иринеј. На овај начин, гласањем и избором тројице кандидата чија ће се имена наћи запечаћена у ковертама од којих ће једну са Светог јеванђеља извући угледни монах, вршиће се 18. фебруара избор 46. поглавара Српске православне цркве.