Мућке

Пише: Милан Ћулибрк

Следеће године у ово време бићемо милионери! Чак ни они који нису фанови култне британске серије Мућке, сећају се једне од узречица Дел Боја, којом је после сваког пропалог посла покушавао да окуражи Роднија за следећи подухват, да усред лета „ваљају“ кинеске зимске шубаре или флаширају „чисту пекамску“ чесмовачу. Звучи тако свеже, иако је прва епизода емитована пре четири деценије, давне 1981, баш у време када је бивша Југославија са ММФ-ом склапала уговор о репрограму доспелих дугова како не би и формално морала да прогласи банкрот.

Већ 2025. имаћемо просечну плату од 900 евра, месецима грађане Србије уверавају главни јунаци наших Мућки, очито свесни да је већини и тих 900 евра подједнако недостижно као милион за јунаке серије чији је заштитни знак био и слоган „само будале и коњи раде да би преживели (за плату)“. Они који се осећају намагарчено се не рачунају.

Шалу на страну, у једном од „ретких“ појављивања на Хепију председник је рекао да ће у марту просечна зарада у Србији бити 535 евра. Иако смо 2019. завршили са мање од 510 евра, раст у јавном сектору, после којег ће свако ко је на платном списку државе добијати око 610 евра, могао би просек свих у марту да погура на близу 530-535 евра. Једино што ће запослени код приватника у просеку имати за четвртину или за 130 евра мање од оних чији је послодавац држава, па би било лепо да им председник, премијерка и министар финансија објасне зашто је тако. Да ли је та разлика својеврсни бонус за све што они од запослених у јавном сектору „очекују“ оне недеље када су избори, док радници код приватника могу да гласају за кога хоће или да не гласају ни за кога? Због чега у јавном сектору плате расту брже него у приватном и дупло брже од бруто домаћег производа? И докле мисле да је та њихова алхемија могућа? Само до следећих избора, на пролеће 2022, или док не подигну просек на 900 евра, а 2025. и није тако далеко као што им се чинило кад су то обећавали?

Иако се председник труди да лично буде гласник „добрих вести“, овога пута претекао га је министар финансија, који тврди да ће до краја године просечна плата бити 570 евра! Како? Е, то новинарима којима је рекао није морао ни да објашњава. Они му верују на реч. Осталима којима не улива бланко поверење, министар дугује бар одговор на питање да ли то значи да планира још једном да повећа плате у јавном сектору пре краја ове године? Ако је то тачно – а без нове, још веће, повишице не може се плата са 535 евра (колико је Вучић најавио за март) повећати на 570 евра (колико је обећао Мали пре краја године) – зашто и њу није планирао док је пре само неколико недеља кројио буџет за 2021? И зна ли где ће наћи паре за то? Нарочито сад кад је председник већ обећао милијарду евра за нови пакет буџетске помоћи привреди, а ни за то пара у буџету нема, јер таква подршка доскора није ни била планирана. Или министар рачуна, кад му већ фали милијарда, може да фали и милијарда и по евра. Као да ће неко, осим Фискалног савета и пар џангризала којима увек нешто смета, да се узбуди због тога. Па неће ваљда због њих да прави ребаланс буџета већ у фебруару. Мада, руку на срце, већ сада има основа за то.

Чудна је математика људи који о свему одлучују. Зато у њиховој једначини има доста непознатих. Јер, чак и ако у односу на прошлу годину плате до краја 2021. порасту за 60 евра, што је баш мало вероватно, и наредне четири године мораће да расту темпом од 12 одсто да би 2025. догурале до 896 евра. Ако би пак стриктно пратиле БДП и ако би се обистиниле прогнозе ММФ-а о привредном расту Србије у овој и у наредне четири године, просек би се 2025. зауставио на око 650 евра. Мало и за Малог, који нам је и пре Нове 2022. обећао 570 евра. Па нећемо ваљда четири године да тапкамо скоро у месту и да пред крај 2025. сви заједно као Дел Бој понављамо – следеће године у ово време имаћемо плату од 900 евра. И тако све док тамо негде, 2026, 2027, или ко зна када, председник не објави да је, ето, и то обећање испунио.

И само да не буде забуне, не верујем да ико, поготово у условима пандемије, има ишта против повећања плата у неким деловима јавног сектора. Тим пре што је и после „онолико повишица“, просек у здравству и установама социјалне заштите за првих десет месеци прошле године био 553, а у образовању и култури 532 евра, док је у великим јавним предузећима 680 евра. Па ви сами закључите ко су, за нашу државу, прави хероји борбе против ковида-19.