Rokovi za dokumentaciju protekli, šta sada

Ушли смо у месец мај. Истекли су рокови за подношење документације ради легализације објеката. Има их преко милион у Србији. Сада по правилима важећих закона следи спровођење процедуре уклањања истих. По правилу следе закључци којима се захтеви одбацују као неуредни и непотпуни, исти се достављају грађевинској инспекцији ради даљег поступања. Инспекција на основу таквих закључака управних органа по правилу мора да донесе решење о рушењу објекта! Тако би требало по праву. Међутим, свесни су и власници објеката, а и држава да од тога нема ништа. Чекамо неки нови закон о легализацији и тако у круг. Докле ће све то трајати. Све и да хоћемо ми не можемо опраштати нелегалним градитељима, јер они који су легализовали тражили би повраћај уложених средстава. Држава и власници тих објеката су у великом проблему. Поставља се питање шта су узроци слабог одзива грађана у поступцима легализације. Да ли су то разлози економске, правне, урбанистичке, или неке друге природе. Сматрам да су сви ти разлози подједнако утицали на спорост легализације. Посебан додатак тежини решавања компликованих имовинских односа на земљишту на коме су изграђени објекти јесте и одлука Уставног суда, да је за легализацију обавезујућа сагласност свих сувласника на парцели на којој је изграђен нелегални објекат.

Сада долази до свакојаких уцена од стране неких сувласника, па тако долази до ситуације да власник куће мора поново да купи парцелу коју је једном већ платио једном од сувласника. Други сувласници се у време градње нису противили, јер су се они заправо на тај начин фактички поделили, а сада се предомислили. Ту су и проблеми изграђених објеката на више парцела, односно мноштво објеката на једној парцели. У свим тим случајевима је неопходна парцелација, односно препарцелација. Земљиште је у различитим облицима права коришћења, односно својине, још увек нема Закона о конверзији права коришћења у право својине, као и мноштво случајева из праксе који једноставно нису обухваћени позитивним нормама, што све задаје главобољу како органима који врше легализацију, тако и власницима земљишта и објеката. Најављују се закони који ће са „два папира“ омогућити легализацију.

Дај Боже да видимо такву иновацију, јер би сви били срећни. Само се плашим да у тим поступцима легализације постоје реални, животни интереси мноштва супротстављених страна, па то евентуално може омести брзину легализације са „два папира“. Није дакле суштина у пропису, већ је суштина у интересима мноштва странака који се укрштају код „грбо рођених непокретности“. По мени држава треба да спречи изигравање закона, то јест да спречи дупле продаје (својеврсне уцене!) парцела једном истом купцу, да донесе одговарајућу планску документацију, да цену легализације уподоби економској снази власника нелегалног објекта и да донесе планска акта на основу којих је могућно знати који су објекти уопште подобни за легализацију.

Симо С. Стокић, дипл. правник

___________________________________________________________________