Preminuli lekari u Srbiji: Beli mantili iza kojih je ostala crnina

Tri porodice, tri grada, tri priče i jedna nit koja ih povezuje – gubitak najbližih usled posledica virusa korona.

Lekari i zdravstveni radnici preminuli od Kovida nisu samo brojka belih mantila, već je svako od njih bio i nešto važnije – nečiji otac, majka, ćerka, suprug ili supruga.

I zauvek izgubljeni oslonac u porodicama Slavice Gujanice, medicinske sestre iz Sjenice, Sonje Rakočević, doktorke iz Gračanice, i lekara Saša Pakevića iz Valjeva.

• Zašto je u Srbiji smrtnost lekara od Kovida veća nego u zemljama regiona
• Ko su lekari koji brane Srbiju od korona virusa
• „Ako ste svi pozitivni, ko će onda da radi?“: Koliko su plaćeni lekari u Srbiji ako dobiju koronu

Prema podacima Sindikata lekara i farmacueta, u Srbiji je od početka pandemije do 16. marta 2021. godine preminulo 106 medicinskih radnika.

Priča prva – roker i bajker

Internista gastroenterolog Saša Pakević umro je 20. februara 2021. u Sloveniji, gde se preselio pre deset godina.

Tri meseca je bio u bolnici sa simtpomima Kovida, a nekoliko nedelja proveo je na respiratoru, u komi.

Preminuo je sedam dana pre 54. rođendana, iako nije imao dijagnozu drugih bolesti.

Bio je porodičan čovek, bajker, roker, vatreni navijač Crvene zvezde i zaljubljenik u rodni grad Valjevo, stotinak kilometara zapadno od Beograda.

„Za našu svadbu, neki čovek je bacio flašu ka muzici, a Saša je podigao ruku da sačuva bend i flaša ga je isekla.

„Eto, to je bio Saša“, kaže za BBC njegova supruga Slobodanka Pakević.

„Zato je taj gubitak težak, jer bilo bi mi lakše da je bio loš muž ili čovek“.

Ona je kao dete vojnog lica živela u sedam gradova bivše Jugoslavije, ali je uz Sašu zavolela Valjevo.

Iz oficirskog stana na Ceraku od 100 kvadrata i dva kupatila, preselila se u Valjevo zbog posla i tamo upoznala ljubav svog života.

Prvi stan u selu nadomak grada imao je imao poljski toalet, ali su se vremenom kućili.

Sveštenik koji ih je venčao držao je govor i na sahrani.

Opelu su prisustvovala 33 sveštenika, kao i motoristi iz više zemalja.

„Ostavio je upečatljiv trag, a otišao je sa stilom – dok su ga spuštali u raku, motoristi su turirali.

„Takvu sahranu niste videli“, opisuje njegov sin Vuk.

Kakav je trag ostavio i kao čovek i kao lekar pokazuje i knjiga žalosti u Sloveniji, u koju su se upisivali kolege i prijatelji, ali i pomoći koju su ponudili porodici – da skupe novac za školovanje dece.

„Nisam to očekivala, pokazali su se svi kao ljudi, i Srbi i Slovenci“, kaže Slobodanka.

Od korona virusa oboleo je u na jesen dok je bio u Valjevu, iako slavu Mitrovdan 8. novembra nisu slavili sa gostima.

Nekoliko dana kasnije osetio je prve simptome.

„Ne zna se gde se zarazio, i ubrzo su se vratili za Sloveniju.

„Bio je zdrav, snažan muškarac“, kaže Slobodanka, dodajući da su sve četvoro bili zaraženi, ali da je samo Saša imao težu kliničku sliku.

Kako su im objasnili, moguće je da je njegov imuni sistem imao prejak odgovor na virus i da je to bilo kobno.

Najpre je bio samo malaksao i sa temperaturom, ali nije imao problema s disanjem – to je zamaskiralo virusnu upalu pluća.

Kasnije će se otkriti bakterijska, klasičniji oblik upale pluća, ali i sepse – trovanja krvi i razne komplikacije.

Poslednje `volim te`

Za tri meseca, koliko je bolovao, imao je i periode oporavka.

„Poslednji put kad je mogao da govori, kad smo mu bili u poseti, rekao mi je `volim te`, a posle je opet bio na respiratoru.

„Kad smo ga videli poslednji put, samo je klimnuo glavom i usnama rekao: `Volim vas`, jer nije mogao da govori, a ja to nisam ni videla – sin mi je rekao“, kaže Slobodanka.

„Nama je tad rekao: `Čuvajte majku` i pokazao na obraz, da čuvamo obraz, jer je to jedino što imamo“, dodaje Vuk.

Bio je strog, ali pravedan otac, kaže.

„Mogao sam da izlazim i radim šta želim, ali sam imao obavezu da budem odličan, škola je bila moja obaveza.

„I moji drugovi su ga gotivili, on bi uvek seo i popio piće sa nama“, ističe Vuk.

Uz njega su, kaže, zavoleli i njegovu muziku.

„Bio je otac za poželeti“.

„On je bio strog, a ja sam bila mekša prema deci, ali znali smo, i kad viče, da se ispod krije jedno ogromno srce“, dodaje Slobodanka.

Poslednjih godina je imao dobru platu, ali se to, kažu, na njemu nije moglo videti.

Odelo je obukao za svadbu i poneki kongres, a stalno je nosio farmerke i patike.

„Bio je veoma velikodušan, ne samo prema nama, već prema svima“, dodaje Slobodanka.

Ples u kvizu

Jednom su Sašu krišom prijavili za televizijski kviz Želite li da postanete milioner, koji su gledaoci upamtili po tome što je na kraju igrao ples sa voditeljem Ivanom Zeljkovićem Zekom, prepričavaju oboje uz osmeh.

Večita opozicija

Za muža kaže da je bio „večita opozicija“.

Bio je kratko član Demokratske stranke u vreme Zorana Đinđića, kako kažu članovi njegove porodice, iz čisto ideoloških pobuda.

„Dali su mu jednom da bude član nekog Upravnog odbora, na čije sastanke je trebalo da ide dva puta mesečno i da dobija naknadu oko pedeset hiljada dinara.

„Kad je to čuo, rekao im je: `Vas sve treba pohapsiti, pa zar ja da za dva sastanka uzmem platu kao što moja žena ima u školi`“, priča Slobodanka.

Kasnije se politikom bavio na Fejsbuku, a ne stranački.

„Nikad nije srcem napustio Valjevo, uvek je bio uključen u sva dešavanja, želeo je samo najbolje za svoj grad.

„Jeste imao oštar jezik, ali samo zato što je mrzeo nepravdu i foliranje“, dodaje Slobodanka.

Kao lekar valjevske bolnice, posao nalazi najpre 2011. u Ptuju, najstarijem gradiću u Sloveniji, a posle nekog vremena u dijagnostičkom centru u banji u Rogaškoj Slatini.

„Njegova čuvena rečenica je taj `strah da zaspi u jednom sistemu, a da se probudi u drugom`, koliko se sve menja.

„Ta nesigurnost života u Srbiji i da li će uspeti da odškoluje decu podstakla ga je da ode u Sloveniju“, kaže Slobodanka.

Ona i mlađi sin su se 2012. odselili za Sašom u Maribor, na reci Dravi, koji krase stare građevine iz vremena Austrougarske.

Maribor, drugi po veličini grad u Sloveniji, Slobodanka opisuje kao „Jugoslaviju u malom“, jer u njemu žive ljudi iz svih republika nekadašnje države.

Životu tamo nije se odmah prilagodila.

„Saša je bio jedan vrlo energičan čovek, koji je tačno znao šta želi u životu, kad je imao cilj apsolutno se nije osvrtao na teške trenutke, dok bih ja verovatno odustala“, kaže ona.

„Sad shvatam da nismo pogrešili.“

Dok su živeli u Valjevu, radila je, kako kaže, „najlepši posao“ kao pedagoškinja u osnovnoj školi.

U Mariboru je najveći deo vremena bila domaćica ili, kako Slovenci kažu, „gospodinja“.

„On je imao viziju i apsolutno se nije obazirao“, dodaje sin Vuk, 26-godišnji stomatolog.

Vuk je završio srednju školu i fakultet u Srbiji, a njegov mlađi brat Dušan je od petog razreda osnovne škole u Sloveniji.

„Posle su ga svi zgotivili, zamislite Srbina u Sloveniji, iako su tamo poprilično hladni i poslovni – toliko su ga zavoleli da su tugovali kad je prelazio (iz Ptuja) u Rogašku Slatinu.“

„Kolegama koji su mu odavde govorili da ne bi smeli da napuste posao i odu u nepoznato, govorio je: `Moraš da imaš petlju da staneš na crtu`, a on je imao tu petlju“, dodaje.

• Šta bi lekari koji traže smenu Kriznog štaba uradili drugačije
• Draga Ljočić – prva srpska lekarka i pionirka borbe za prava žena u Srbiji

Slobodanka i Saša su proveli 28 godina zajedno.

Voleo je i da peva.

Omiljene pesme su mu bile „Daire“ grupe Smak i „Teške boje“, sa sjajem u oku govori njegova supruga dok steže jastuk pod miškom.

„Više od pola života sam provela sa njim.

„Moj najveći problem je što sam živela uz njega i njega pratila, nisam nešto svoje formirala.“

Motorom su proputovali pola Evrope – Saša je vozio, a Slobodanka iza njega, iako se na početku, kaže, pomalo plašila.

Baš pred odlazak u Sloveniju, pre jedanaest godina, imao je udes sa motora i povrede za koje su doktori rekli da nema šanse da preživi.

„Imao je prelom baze lobanje što je smrtonosna povreda u 99 odsto slučajeva“, kaže Vuk.

„On je odmah čim je došao iz bolnice seo je na motor.

„To je bila njegova ljubav neviđena, najveća ljubav nakon nas, on je zaista bio porodičan čovek koji je nas toliko voleo i bio požrtvovan otac i muž“, dodaje Slobodanka.

„Pričao je da ima prelepu, prezgodnu ženu, a meni bi bilo neprijatno.

„Ja sam za njega bila najlepša, sve naj, naj i kolege njegove su mi sad i posle smrti rekle da je stalno o nama pričao.“

Ostvario snove – sve, sem jednog

Radio je mnogo da bi stekao za porodicu, kaže Sašina supruga.

„Kad se majka sad pita ima li pravde, ja kažem, čovek je pre deset godina doživeo nesreću i prošao bez bilo kakvih posledica.

„Od tog udesa, narednih deset godina živeo je najboljim životom, najviše putovao, najviše ljudi upoznao, kupili su stan u Mariboru, mene iškolovali“, ističe Vuk.

Smatra da je otac u poslednjoj deceniji ostvario sve snove, čak i da kupi automobil jaguar.

Samo jedan nije.

„Strašno je mrzeo zimu i imao je san da kupi kuću na moru u Grčkoj, gde je stalno sunce.

„Hteo je da nas dvoje tamo živimo kad odemo u penziju, a deca, ako žele, da dolaze“, kaže Slobodanka.

„Taj san mu se nije ispunio, ali ono vreme koje je njemu bilo na raspolaganju, on je to iskoristio maksimalno, živeo je punim plućima“, ponosan je Vuk.

Priča druga – medicinska sestra i borac

U sasvim drugačijim okolnostima živela je medicinska sestra Slavica Gujanica iz Sjenice.

Kada nije radila u sjeničkom Domu zdravlja, u vrletima Peštera brinula je o suprugu i dvojici sad već odraslih sinova.

Od početka pandemije, radila je u Kovid ambulanti sjeničkog Doma zdravlja.

Pratila je pacijente kad ih šalju u bolnicu u Užicu.

Svako veče se vraćala kući i spremala ručak za porodicu.

„Ona je najmanje čuvala sebe, i u komšiliku je uključivala infuzije, radila je i van kuće.

„Nikad ništa nije odbila, nije imala dana bolovanja, nikad nije zakasnila na posao“, kaže njen muž Goran, bivši policajac.

Dočekao nas je na ulazu u Sjenicu, gradić sa petnaestak hiljada stanovnika na Pešterskoj visoravni na jugozapadu Srbije.

Zbog nadmorske visine od više od hiljadu metara, za ovaj grad se najčešće čuje tokom oštrih zima i „debelog minusa“.

Meštani kažu da se ne pamti sneg samo u avgustu.

Slavica je ceo život provela u Sjenici – sve dok nije obolela od korona virusa.

Osetila je malaksalost prvog dana, drugog dobila temperaturu, treći dan počela da kašlje.

Umrla je 16. jula 2020, u 49. godini, svega nekoliko dana po pojavi simptoma.

„Poslali su je za Novi Pazar i pregledali, hteli da je stave u šator, ali ona nije prihvatila, jer je tamo bio opšti haos gde su se izmešali građani, pacijenti i lekari.

„Bilo je kao na železničkoj stanici.

„Vratila se kući, donosili smo kiseonik iz Kraljeva, a davala je i bolnica po nekoliko boca“, priseća se suprug Goran.

Posle tri dana kućnog lečenja, poslata je sanitetom za Užice, ali je umrla na putu do bolnice.

„Pokušavamo, ali ne možemo da se priviknemo“, dodaje Goran.

Ovom krupnom i po izgledu snažnom muškarcu, zacrvenjene oči pune su neisplakanih suza.

„Da se drugačije ponašala, da je izbegavala obaveze, bila bi danas živa i bila bi sa nama, ali ona to nije mogla.

„Sjenica je, prema broju stanovnika, od korone izgubila više ljudi nego u ratovima, ali bog uzima one što vrede“, kaže.

• Novi Pazar i Tutin u paklu korone: „Svako malo čuješ umro ovaj, umro onaj“
• Korona virus u Valjevu: „Treba imati sreće da se sačuvamo i pored zaštite“
• Dragiša Mišović: Komunista i humanitarac u lekarskom mantilu
• Ko je bio Milan Jovanović Batut – čije ime smo najviše puta čuli ove godine

Ukazom Predsednika Republike, Slavica Gujanica je posthumno odlikovana zlatnom medaljom za izuzetne zasluge i delo ličnog herojstva u lečenju i zaštiti stanovništva.

„Pominje je i narod, nije razdvajala muslimane i Srbe, i iz zabačenih sela pominju je i žale.

„Svakog je primila, nikad nije bila namrgođena ili podignutog glasa“, seća se suprug.

Sin Dušan se tek ponekad se osmehne.

Na pitanje kakva je Slavica bila majka, odgovara kratko – „super“ i nemo okrene glavu u bolu koji ne prolazi.

Kad bi suprug bio službeno odsutan, Slavica je ostajala kod kuće i vodila domaćinstvo.

„Mnogo je ona više muke videla oko toga“, uviđa Goran.

Počeli su u brvnari, prošli godine krize, i uspeli da steknu i opreme kuću i sačuvaju imanja u selima.

„Bile su inflacija i besparica.

„Kad se Dušan rodio, ja sam bio u Vučitrnu na terenu, primio sam platu i kupio plazmu i dvesta grama kafe“, seća se Goran.

Kaže da Slavica „nije posvećivala pažnju garderobi i sebi, sve je davala za decu.“

„Brinula se o svemu, o njenim i mojim roditeljima, o lekovima“, kaže Goran.

Njena želja je, kaže Goran, bila da zaposli mlađeg sina Miloša i on na sve načine to pokušava, kako bi porodica ostala na okupu.

Veliki broj mladih iz ovih krajeva se seli, što u gradove po Srbiji, što u dijasporu – Nemačku i Austriju pogotovo.

„Za njih dvojicu je bila strašno vezana“, kaže Goran.

On sad radi u sjeničkom rudniku, kao i njihov stariji sin Dušan.

„S tom željom je umrla, i zato mi je stalo da ga zaposlimo“, nada se Goran.

Priča treća – doktorka sa Kosova

Sin i ćerka Sonje Rakočević, pedijatrice sa Kosova, nisu još stasali da traže posao.

Njihova majka preminula je od posledica korona virusa u 48. godini.

Bila je lekarka Kliničko-bolničkog centra Priština, na odeljenju pedijatrije u Lapljem Selu.

Živela je sa porodicom u Gračanici, opštini većinski naseljenoj srpskim stanovništvom nadomak Prištine.

Njen muž Živojin Rakočević, novinar i direktor Kulturnog centra u Gračanici, odabrao je da za BBC piše o supruzi.

„Ovo su dani u kojima učim da dišem. Nekad mogu, a nekad mi se čini da to teško ide.“

„Živeti 25 godina ljubavi u gotovo stalnoj opasnosti, sa ljudskim i dečijim životima u rukama – izbeglištvom i povratkom, takav je intenzitet da sada mogu samo da se molim ili da Sonji pišem poeziju“, stoji u njegovoj poruci.

Na Badnje veče, 6. januara, napisao joj je „Molitvu za disanje“, koju je podelio sa BBC-jem.

„Diši Sonja,

Diši poslednjim ostacima svetlosti i naše ljubavi,

Diši onim komadima Prištine koju smo voleli

Diši slobodom u koju smo svaki dan ulazili,

Diši životom u studentskim sobama,

Diši zvonima Gračanice u kojima se gnezde ptice,

Diši ovim Badnjacima što ih ložimo bez teve,

Diši iskricama što ispadaju iz našeg kamina,

Diši večnim rađanjem koje će sutra doći,

Diši Sonja!“

Sonja je narednog dana preminula u beogradskoj bolnici „Dr Dragiša Mišović“, posle nešto više od mesec dana bolesti.

Sonja je sahranjena u porti manastira Svetog Dimitrija u selu Sušica, pet kilometara udaljenom od Gračanice.

Otvaranje ovog manastira, koji je do 2019. bio crkva, pomogli su upravo Sonja i Živojin Rakočević.

Igumanija je mati Irina, po struci doktorka, sa kojom se Sonja upoznala još tokom studentskih dana.

Ostale su prijateljice do kraja.

Njih dve, kao i Zvonko Stašević, bila su deo lekarske ekipe „Sveti Jovan Milostivi“, koja više od dve decenije kao srpska varijanta „Lekara bez granica“ brine o starima i bolesnima u izolovanim srpskim sredinama na Kosovu.

Sa italijanskom lekarskom organizacijom „Prijatelji Dečana“, Sonja je pomagala i da deca sa tog područja odlaze na lečenje u Italiju.

Dan posle Zadušnica, pravoslavnog praznika posvećenog mrtvima, na njenom grobu u uglu manastirskog dvorišta, gde se obično sahranjuju monasi. i danas je mnoštvo venaca i cveća.

Do manastira se dolazi dobrim putem kroz srpska sela, ali kuće i dve ulice baš uz manastir naseljavaju Albanci, većinsko stanovništvo na Kosovu.

Politička sudbina Kosova, protesti, previranja, rat i proglašenje nezavisnosti neprestano se prepliću sa životom Rakočevića.

„Ona je bila moja sigurna tišina i sačuvala me od zla i ratova“, piše Živojin.

Njih dvoje su se upoznali tokom studentskih demonstracija u Prištini početkom devedesetih.

„Venčali smo se pred vojnim oklopnim vozilima u crkvi Svetog Nikole u Prištini.

„To je bilo prvo venčanje Srba posle rata“, rekao je Rakočević tokom govora na sahrani, preneli su mediji.

Tada je rekao da su sa „Sonjom hiljade dece, jer je ona bila majka toj deci“.

„Ona svoje pacijente nije ostavljala u bolnici.“

Živojin veruje da žrtva koju je Sonja podnela „ima duboki smisao i da je svet zasnovan na njoj, pa i budućnost Srba na Kosovu i Metohiji“.

Život Srba južno od reke Ibar, u enklavama koje okružuje većinsko albansko stanovništvo, zbog ličnog osećaja ograničene slobode kretanja poredi sa životom u getu.

„Jedna činovnica iz banke mi je rekla: ‘Doktorka je podigla moje dvoje dece, a zbog ovog trećeg, malog, ja se sada osećam nesigurno, jer nema nje.

„Kad je tako sa drugima iz geta, molim vas da shvatite i mene i moju nemogućnost da, u ovoj formi, uobličim jednu ljubav, radost, odanost, smrt, profesiju i, iznad svega, život – gotovo bez ostatka – posvećen drugima“, zaključuje Rakočević.

• ŠTA SU SIMPTOMI? Kratak vodič
• MERE ZAŠTITE: Kako prati ruke
• KOLIKA JE SMRTNOST? Saznajte više

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk