In memoriam: Miroslav Milović

ČOVEK IZ DALEKA

Miroslav Milović (1955–2021)

Put Miroslava Milovića je za naše prilike bio poseban – poseban i u smislu njegovog obrazovanja, njegovog opšteg znanja, njegovih ideja i svih njegovih proputovanja kroz evropske i vanevropske univerzitete i kao studenta i kao profesora.

U Čačku je završio gimnaziju, a u Beogradu Filozofski fakultet. Na tom fakultetu bio je profesor. Neka ostane zabeleženo da na jednom konkursu Grada Čačka nije dobio podršku da objavi jednu knjigu (predsednik te komisije je inače bio direktor čačanske gimnazije).

Ali Milović na svom putu nije zastajkivao: doktorirao je u Frankfurtu kod Karl-Otoa Apela i Jirgena Habermasa, a zatim je habilitaciju završio na Sorboni. Predavao je na univerziterima u Španiji, Grčkoj, Turskoj i Japanu. Poslednje godine je proveo  na univerzitetu u Braziliji. Na  srpskom je objavio knjige: Refleksivni argument (1989), Etika i diskurs (1992), Zajednica razlike (2008) i Metafizika i politika (2018). Interesantno je da je dve poslednje knjige prvo objavio na španskom i portugalskom, pa onda na spskom jeziku u izdanju „Gradca“. Zajedno sa Zoranom Đinđićem i Životom Filipovićem preveo je kapitalno delo Jirgena Habermasa Teorija komunikativnog delovanja.

Želim da naglasim da je imao izrazito interesovanje za savremenu umetnost (za film i slikarstvo, pre ostalog). Ta sklonost danas takođe čini modernog čoveka, bez koje on nije u stanju da spozna ni sebe ni svet, jer je pojedinačno u mnogostranom, i obratno,  staro pravilo saznanja.

Suština njegovog mišljenja zasniva se na tome da bi svaka „razlika“ trebalo da bude „zajednica“. A da bi zajednica bila potpuna – kako je pisao – „moramo imati široku orijentaciju, vezanu za temelje sveta“. I ono što je najvažnije – rekao je povodom politike – da „metafizičke pretpostavke  politike artikulišu grčki i hrišćanski svet. To je Tradicija.“ Zbog toga je mislio da današnja perspektiva političkog života nije  jasna. Njegova interesovanja za današnji svet bila su usmerena u tom pravcu.

Ali svet u kome živimo ima „svoja“ pravila – rušeći ljude i njihove ideje koje se razlikuju, mi  rušimo temelje i zidove za vlastitu novoizgradnju. Miroslav Milović je u tom smislu postavio zagonetku sa kojom će  savremeni svet morati kad-tad da se suoči, jer će tradicija i savremenost morati da se sjedine kako bi čovek postao u svakom smislu moderan.

Branko Kukić

_______________________________________________________________________