Prethodni članak
Opet mart
Опет март. Радио јавља да никад није било више заражених. Говоре и прете да ће бити пооштравања мера. Кад од Мишовића куће кренем ка цркви са страхом и бригом, споро, прилазим оном облепљеном стубу. И сваки пут и сваки пут видим некога кога познајем. И сваки пут некога кога знам, некога са ким сам се сретао и дружио. Моји школски другови, колеге, комшије …
И доле читам, имена њихових породица које су оставили да тугују. Препознајем увек некога.
Обично се тада сећам само лепих сусрета и онда миран, као да се ништа није догодило, одлазим ка граду.
Срећем људе које познајем, који журе.
Често покушавам да станемо да проговоримо коју, увек имам неки виц у рукаву. Спреман сам и њихову муку и бригу ако треба да саслушам.
Они журе. Раније сам мислио да желе да ме избегну али ја им се не бих жалио, нешто тражио или питао за паре на зајам. Сада ми и други кажу да се то и њима догађа, да се са пријатељима, са кумовима више и не чују. Само шаљу једни другима исте поруке на мобилним телефонима.
Прошлог марта у једној болничкој соби дане и ноћи делио сам са болничким цимерима зебњу и страх, онако накачени на инфузије. Плехани тањири, сестре у скафандерима са инекцијама.
Болесници су долазили и одлазили али нико није још отишао својој кући.
Преко пута лежао је човек из Лучана, кога сам свако јутро слушао како се љути на сва испитивања његове жене. Радовао се када му се јаве деца из Београда. Покушавао је да тада што дуже издржи да не кашље.
Поред њега ветеринар, младолик човек са температуром. Чинило ми се да све медицинске сесте имају куче или неку животињу, коју баш он и само он треба да погледа кад изађе.
Другог дана по доласку у болницу забранили су нам не само посете, већ и да нам се било шта донесе.
Ја нисам имао папуче. Када су ми требале, долазио сам до лучанског кревета назувао их одлазећи до купатила.
У суседној соби кроз застакљена врата, у празној соби, са маском за кисеоник лежао је мени познат човек. Финансијски директор фирме која је већ 26 година доброчинитељ Српског народног календара.
Застанем код врата, куцам му у прозор и чекам да ме погледа. Увек му кажем: „Послаћу ти дуплу фактуру“ мислећи да га тако бодрим уливајући му сигурност да ћемо што пре одавде изаћи. Померао би само главу на трен и опет са маском гледао у плафон. Тако други, четврти, тако сваки дан, намерно сам му претио дуплом фактуром. Али један дан, његов кревет је празан. Нико од сестара није знао где је. Болеснике су возили у Крагујевац и Београд. Опет сам питао, сестре су говориле да нису у смени, чини ми се да нису хтеле ништа да препричавају. Није ми жао фактуре него сам бринуо.
После 17 дана сам изашао из болнице и провео, не две, него четири недеље у кућној изолацији. Чуо сам да је директор изашао и оздравио. Шта мислите, дал је платио? Прошле године док је харала корона опет сам ставио рекламну поруку његове компаније сличну као претходних 27 година. Послао сам му фактуру, звао га месецима телефоном.
И данас када хара корона опет мислим и бринем који је био разлог да још није платио ни прошлогодишњу, ни овогодишњу фактуру.
Прошлог марта дане и ноћи кратио сам са ветеринаром. Изашли смо тада из болнице истим болничким колима, он први, па ја. Срели смо се једном у граду али остало је обећање због оног смеха, дружења и прича, када од сељака добије пршуту, да ће је донети да је сечемо по Божићу. Божић је давно прошао, а нема ни ветеринара ни пршуте.
За мог болничког друга из Лучана одавно сам купио најлепше папуче, чекају га а ја сам чекао ветеринара са пршутом па да се опет видимо и радујемо што смо корону победили.
Опет је март.
Слободан Чворовић
_______________________________________________________________________________
Simpa tekstovi. Zivotni. Prolaznost vremena i zivota. Ne poznajem coveka, znam da je „poznat“, ali tekstove citam kao stranac.
Koliko komplikovana životna prica. Kako je lako, pitko i jasno ispisano
Ko je rekao „Kako je kratka ljubav, a dug zaborav“?
Sve je kraće pamćenje. Podjednako brzo se zaborave i nevolja i dobro, doživljeni strah i nada, pa podrška i vreme usamljenosti, o obećanjima da ne govorimo…
Razloga za takvo ponašanje ima mnogo. Loša vremena- nisu to samo ratne i gladne godine- menjaju ljude, izgleda da u hijerarhiji motiva čovekovog ponašanja dolazi do promene, pa oni koji su smatrani višim- potreba za ljubavlju, za poštovanjem i samoaktualizacijom klize na dole.
Danas je sve više nas nalik sebi iz studentskih dana : sećaš se kako smo se posle svakog ispita na koji smo izašli ne baš stopostotno sigurni u svoje znanje zaklinjali da ćemo za sledeći ispit ozbiljno i temeljno i dugo da se spremamo? Pa bi brzo zaboravili nelagodu i strepnju…pa bi se ponovila?