Prethodni članak
Легенде о закопаном благу Царске столице у Атеници
Objavljeno 30/03/2021
| Пише: Милош Тимотијевић |
Приче о закопаном злату имају древну прошлост и раширене су по целом свету. Оне најчешће добијају облике мита, приповести које се преносе, надограђују и мењају током хиљада година. Мит није само обична легенда, већ и поступак који омогућава да свако друштво будућим нараштајима пренесе своја искуства. На тај начин се не показује само како људи мисле и маштају, већ се открива и како такве приче (митови) делују на човекове поступке, чак и онда када они тога нису свесни.
Легенде о „тајни изгубљеног или сакривеног злата” представљају приповести о човековом (по правилу) трагичном трагању за материјалним богатством као симболом изгубљене среће. Иако су овакви подухвати најчешће неуспешни, као и сама могућност испуњења непресушних људских жеља, уверење да „благо” сигурно постоји никада не изостаје. Оно се налази „негде”, само га треба пронаћи. Вечита човекова жеља за остварењем „среће” претвара се и преноси у трагање за „закопаним благом”, заправо у узалудне (сизифовске) напоре да се досегне до „изгубљеног раја” и првобитне човекове хармоније.
Простор чачанског краја и Западне Србије никада није био богат причама о закопаном благу, али оне ипак постоје, преносе се вековима и непрекидно обнављају у свакој новој генерацији. Тако је у селу Атеници код Чачка постојао мит о благу на локалитету Царске столице, за који се веровало да чува злато цара Душана („у старо време била је ту царска кућа”). Многи су били убеђени да је на том месту закопано велико богатство које се најрадије представљало као ћуп пун злата. Говорило се да је један предак данашњих власника те парцеле (деле је две породице) дошао из далека и да је преплатио њиву само да би дошао у њен посед. Веровало се још да неко често тајно истражује локалитет који се још зове и Умке. Копало се кришом, ноћу, али без резултата. Локални трагачи за благом нису открили ништа осим камених плоча и зарђалог метала. Нису имали среће, јер је испод камене конструкције била једна од најбогатијих хумки из гвозденог доба у Западној Србији, са материјалом који садржи злато, сребро, ћилибар, стакло и слоновачу из епохе старе око 500 година пре Христа.
Да ли је легенда о закопаном благу на месту где је касније заиста откривен важан археолошки налаз само случајност или резултат тајних ископавања са данас непознатим резултатима потраге за златом, остаће заувек велика тајна. Сасвим је јасно да предмети из музејских збирки, а то је данас једини поуздан траг о далекој прошлости, представљају само један део онога што „земља” садржи или што је некада имала, а временом је нетрагом нестало. Сведочанство о трагачима за благом чувају и записи археолога који су у Атеници 1958. и 1959. морали ноћу да чувају своја налазишта после вести да су на таквом месту пронађени златни предмети. Суштински, онима који желе да дођу до блага није ни била потребна потврда археолога. Сама чињеница да се „нешто копа” условљава „тврдо веровање” да је откривено неко злато.
ovo na slici lici na sve sem na pcele , recimo na kokosije noge !?!?!?
U Atenici su istrazena dva tumula, izmedju 1958. i 1965. godine, a istrazivanja su predvodili Milena Djuknic i Borislav Jovanovic. Radi se o lokalitetu koji ima arheoastronomski znacaj, koji pored toga sto je nekropola, ima ulogu svetilista i predstavlja i astronomsu opservatoriju koja je starija od Stounhendza.
Postojala su dva tumula, sa zrtvenicima, oltarima i spalistima za prinosenje zrtve. Tumuli su bili orijentasani po stranama sveta, a sam metod utvrdjivanja strana sveta je najverovatnije po Suncu, kao simetrala ugla koji stvaraju pravci ka mestu gde Sunce izlazi i ka mestu gde Sunce zalazi, sto je predstavljalo pravac sever-jug.
To je geografski koncept, i znaci da je u toj zajednici postojala ucena osoba koja je shvatala kretanje nebeskih tela i prividno kretanje Sunca. To je uradjeno metodom stapa i kanapa. Sta god neuki mislili o tome, to je pouzdan metod.
Stap, potpuno prav, se pobode u zemlju i posmatra se njegova senka, te taj stap postaje „gnomon“, onaj koji zna. Izmedju ostalog, gnomon se koristi i kao sat, za merenje vremena, jer je jednostavniji za realizaciju od klepsidre. Zatim se za stap, gnomon, veze kanap i opcrta krug. Ubeleze se pravci izlaska i zalaska Sunca, Tu se vidi i znanje geometrije, i to primenjeno.
Po simbolima i artefaktima, nedvosmisleno se zakljucuje da se radi o TRIBALIMA.
Pcela je simbol Beloboga ili Belboga, u Bel-Dan-Vid divoniji.
Ocigledno je da se radi o solarnom kultu, i da je postojao i lunisolarni kalendar prema zrtvenicima i nacinu kako su postavljeni i orijentisani. I prema Mesecu se mogu odredjivati strane sveta, na slican nacin kao prema Suncu. Na osnovu te opservatorije odredjivani su DANI CETVRTINE, koje mi danas znamo kao Djurdjevdan i Mitrovdan, i Sretenje i Preobrazenje.
Pronadjeni su i PITAGOREJSKI SIMBOLI, i to TETRAKTIS, monada, dijada, trijada i tetrada, u 10 tacaka, sto simbolise Coveka, Dobro i Zlo, Svetlost i Tamu, Harmoniju i Vaseljenu.
U tumulima su pronadjeni nakit i oruzje, a obe osobe su bile sahranjene na kolima, umesto u „camcu“ kako je to danas praksa.
Prvi gnomon je nastao u kamenom dobu, u mezolitu, i to je bio covek i njegova senka.
Sve to, ali i ostale potrage za srecom, zivotne dileme koje se pojavljuju tokom te potrage, detaljno je opisivao Jovan Ducic u svom delu „Blago Cara Radovana“.
Iskopaće njih Veljo, ja vam kažem!!!
Hajde da vidimo sta bi neko mogao da iskopa, ili jos bolje, sta ja mogu da „iskopam“ u vezi tog arheoloskog lokaliteta.
Nadjene su ogrlice od cilibara kao posmrtni prilog sahranjene osobe. Cilibar se najcesce moze naci u severnoj Evropi, na obali Baltickog mora, zatim na severu Ukrajine i u Aziji, u Burmi. Najverovatnije je da je cilibarska ogrlica poreklom iz severne Evrope, sto ukazuje na postojecu trgovinu, razmenu dobara i promet ljudi i raznih zanatskih proizvoda.
Pronadjeni pitagorejski simboli ukazuju i na razmenu znanja. Ocigledno je da je tvorac i uceni covek koji je napravio te tumule opservatorije, imao dodira i sa pitagorejcima jer je bio njihov savremenik, a to opet ukazuje da su tadasnji ljudi putovali.
Postoji jos jedna astronomska opservatorija u Srbiji, Belica kod Jagodine, koja je napravljena u sestom milenijumu pre nove ere, u doba neolita, mladjem kamenom dobu, slicnih karakteristika i namena, uz obavezno odredjivanje mesta izlaska zvezde Sirijus i zvezde Belatriks.
Da je neko imao bar pola grama mozga u dosadasnjoj postavci „kadrova“, napravio bi od tog arheoloskog lokaliteta turisticku atrakciju.
Grci imaju samo glasine, i na osnovu tih glasina na svakom ostrvu naprave po jedan akropolj, izliju od betona sta im treba, obloze jeftinim kamenom i naplacuju ulaznice po 15-20 evra, za proslogodisnje radove.
A ovde, kao da se neko trudi da sve to unisti, ili ako mu ne podje za rukom, da oskrnavi, nagrdi i izokrene na stetu kako god zna i ume.
Zanimljiv članak, a i komentari. Evo sad možete da uočite razliku izmedju seljaka i gradjanera.