У чачанском Дому културе премијерно приказана монодрама „Христе, мој животу“

У Великој сали Дома културе у Чачку, а у организацији Удружења „Ирмос“, Чачани су могли да погледају премијерно извођење монодраме „Христе, мој животу“, а у извођењу њене ауторке, новосадске глумице Јелене Срећков. Ова врста драме је посвећена Преподобној Стефаниди Скадарској и Битољској која је писала исповедна писма свом духовном оцу, тадашњем епископу скадарском. Управо та писма је у манастиру Високи Дечани пронашао тада двадесетчетворогодишњи студент теологије, потоњи митрополит Амфилохије. Писма су у њему одјекнула толико дубоко, да је читајући их одлучио да се замонаши. И заиста, свако ко је присуствовао овом сценском наступу могао је да осети аутентичност, топлину, молитвеност и љубав коју је Преподобна Стефанида осећала према Христу.

Из њених писама видимо неизмерно поверење у Њега. Христос јој је био прави пријатељ са којим је разговарала свакодневно. Без обзира што је годинама живела у једној соби, цео свет је био њен, а тај њен свет био је у самом Христу. Стефанида се и сусретала са Њим, лицем у лице, тако да је сва демонска искушења подносила радосно и без страха, знајући да ће на крају свега победити Васкрсење. Ауторка је монодраму извела толико верно да је публика заиста осећала присуство Преподобне Стефаниде.

После извођења монодраме, присутне су  кроз занимљиву причу о Преподобној Стефаниди и интерактивни разговор водили Јелена Срећков и професор Цетињске богословије Александар Вујовић. Стефанида је рођена 1887.године у месту Враки код Скадра као Стевка Ђурђевић. Редовно је са својим родитељима и браћом ишла у цркву и од малена се разликовала од својих вршњака. Није ишла у школу и била је неписмена, али је увек присуствовала Светосавским академијама и бројним светковинама које су се у цркви редовно одржавале. Све до 1934.године када је последња породица Срба одатле протерана. После више од седамдесет година, тачније 2009. године, митрополит је Светосавску академију у том месту обновио.

Пред нама се поставља и једно занимљиво питање: како је могуће да једна неписмена жена може писати таква писма чије смо делове могли да чујемо, а она су заиста у рангу писања светих отаца. Тај дар је и добила од самог Господа кога је славила свом душом својом и срцем својим. После Скадра, породица Ђурђевић се доселила у Дечане, тако да је Стевки манастир Високи Дечани било место које је редовно посећивала на свим богослужењима. Неко време је боравила и у манастиру Жичи где се срела и са владиком Николајем, а након тога је дошла у Битољ. У Битољу се замонашила и добила име Стефанида. За време боравка у Битољу од 1940-1945.године, а за време окупације Немаца, код ње у соби су увек горела два светла. Оно које је било потребно њеним телесним очима, али и оно друго, неугасиво светло, кандило, које јој је било потребније од овог првог јер је представљало њену духовну радост и светлост према Царству Небеском.

Због те светлости су је Немци веома често тукли, јер су становници у окупираном граду имали обавезу замрачивања својих кућа. Податак да је јела веома мало, само корице хлеба, а да је нешто веће, али и даље изузетно скромне оброке упражњавала за време великих празника и да је годинама живела у малој соби, за нас заиста делује невероватно. Без обзира што је живела усамљеничким животом, он је био толико динамичан и не може се поредити са нашим животима где смо и поред свих путовања, дружења, културних садржаја далеко од истинске радости. У прилог томе говори и садашња ситуација у којој смо се нашли. На сваком кораку се може осетити нервоза и незадовољство зато што смо приморани да себи ускратимо бројна задовољства. Стефанида је била далеко од свега тога, али је била радосна. Њено путовање са Христом и кроз Њега било је нешто што је нама несхваљиво, а њој једино неопходно. Преподобна Стефанида се упокојила на Велики петак, 04.маја 1945. године од последица удараца које је трпела од Немаца. Сахрањена је на Велику суботу, дан када је Христос сишао у Ад, да би се на сам Васкрс заувек настанила са Њим у Царству Небеском. По речима митрополита Амфилохија, Преподобна Стефанида је била најчудеснија Српкиња двадесетог века. Сахрањена је у Битољу, али јој гроб још увек није пронађен.

Када су Јелена Срећков и професор Александар Вујовић добили благослов митрополита Амфилохија да писма Преподобне Стефаниде и сценски прикажу, обоје су са великом радошћу и одговорношћу приступили реализацији тог задатка. На жалост, митрополит се крајем прошле године упокојио, тако да није успео да погледа монодраму, али су тај душекористан посао Јелена и Александар више него успешно довршили.

Програм је испред Удружења „Ирмос“ успешно припремила и водила Ирена Чоловић.

Нела Мечанин

____________________________________________________________________________