Korona virus i psihologija: Kako ćemo isceliti „masovnu traumu” Kovida-19

Kada se pandemija završi, kako bi trebalo da obradimo sećanja na ono što se dogodilo? Ed Prido otkriva neočekivane odgovore iz nauke o traumi.

Živite usred prvog globalnog događaja masovne traume u poslednjih nekoliko decenija.

To je verovatno prva trauma te vrste od Drugog svetskog rata i verovatno prva takve težine u vašem životu.

U vreme pisanja ovog teksta, izgubljeno je više od dva miliona života, a taj broj nastavlja da raste desetinama hiljada svakog dana.

• Ljudski dodir – zašto je teško zameniti ga
• Kako se naša ličnost menja dok starimo
• Zašto su neki ljudi okrutni i uživaju u tuđem bolu

Globalna privreda, složene mreže međunarodnih odnosa, mentalno zdravlje pojedinca, svakodnevni život: ništa nije pošteđeno u virusnoj oluji.

Kad razmišljamo o Kovidu-19, „trauma“, a kamoli „masovna trauma“, možda nije prva stvar koja pada na pamet.

Drugi referentni okviri – ekonomski, politički, ekološki, naučni – mogu izgledati prikladniji.

Pa čak i unutar objektiva mentalnog zdravlja, „trauma“ se jedva spominje u medijskim raspravama, koje se više fokusiraju na druge probleme poput depresije, anksioznosti, usamljenosti i stresa.

Trauma je daleko suptilniji koncept nego što mnogi od nas shvataju. Tu nije samo reč o nečemu izuzetno stresnom.

Ona ne dolazi uvek od kratkih, oštrih šokova, poput automobilskih nesreća, terorističkih napada ili vatrogasnih borbi.

Trauma nije isto što i posttraumatski stresni poremećaj (PTSP).

Ono što je trauma jesu događaji i njihov uticaj na um.

Ali ono što je razdvaja od nečega što je samo stresno jeste kako se odnosimo prema tim događajima na dubokom nivou verovanja.

Nakon završetka pandemije, efekti masovne traume koju je nanela društvima trajaće godinama.

Kako bismo mogli da razumemo ovaj mentalni ispad?

Šta nauka o traumi ukazuje da bi trebalo da činimo, a šta ne bismo smeli da uradimo kako bismo ozdravili?

Trauma se može shvatiti kao prekid u „stvaranju značenja“, kaže Dejvid Triki, psiholog i predstavnik „Veća za traumu“ u Velikoj Britaniji.

Kada je „način na koji vidite sebe, način na koji vidite svet i način na koji vidite druge ljude“ šokiran i preokrenut događajem – i nastane jaz između vašeg „sistema za orijentaciju“ i tog događaja – jednostavni stres prelazi u traumu.

Često je to posredovano kroz trajne i teške osećaje bespomoćnosti.

Čak i naše svakodnevne tragedije stoje kao potencijalne jame za traumu.

Otpuštanje sa posla, na primer, može biti vrlo traumatično.

Nečiji identitet, osnova „ličnog navigacionog sistema“, često je vezan za posao i njegovo izvršavanje.

Posao pruža samopoštovanje, svrhu i socijalnu mrežu, kao i aktivnosti većeg dela svakodnevnog života.

Otkaz neočekivano menja sve ovo.

Stres se akumulira i nervni sistem je prisiljen na visoku uzbunu.

Nečija mentalna otpornost, ulje koje pokreće našu kognitivnu mašinu i održava nas u stresu, iscrpljeno je.

I ako prazninu ništa ne popuni – ništa spoljašnje što bi definisalo i procenilo vašu vrednost, bez drugih razloga za nastavak, ništa što bi objasnilo zašto, šta i kako svakog dana – neko vreme čovek može postati izgubljen.

Potrebno je ažuriranje i preoblikovanje vaših uverenja i osećaja sopstva, nova runda „stvaranja značenja“, kako bi se rešile posledice traume.

Trauma nije nužno proporcionalna intenzitetu događaja.

Neki ljudi će procesirati ono što se dogodilo bolje od drugih, a, kako Triki ističe, naše stvaranje značenja nije jednoliko.

Pored toga što ne postoji neophodna veza između očigledne snage naših sistema verovanja i njihove primene u traumi, „to zapravo može zavisiti od toga kakav dan imate“, kaže Triki.

„Zaista je teško shvatiti šta će za koga biti traumatično.“

• Kako je Siniša filmovima pobedio beznađe i pronašao novi životni put
• Kada se isprazne baterije: Kako da ne sagorite osećanja
• Čemu nas uči tajanstveno poreklo dosade

Kada trauma postane zarazna

Ipak, čak i sa razvijenijim razumevanjem traume, ideja „masovne traume“ može pokrenuti pitanja.

Ako se trauma tiče sučeljavanja događaja i pojedinačnih umova, šta omogućava masovnu traumu?

Mogu li same grupe biti traumatizovane? I zašto bi Kovid-19 mogao biti studija slučaja?

Na najjednostavnijem nivou, masovna trauma (inače poznata i kao „kolektivna trauma“) dešava se kada isti događaj, ili niz događaja, traumatizuje veliki broj ljudi u nekom zajedničkom vremenskom rasponu.

I dok joj nedostaje grafički i ubrzani intenzitet rata ili terorističkog napada, Kovid-19 je na mnogo načina slučaj iz udžbenika.

Najočiglednije, pandemija stvara ogromnu žalost. Smrt traumatizuje, uvek i svuda.

Za najmilije, brzo pogoršanje viđeno u nekim slučajevima Kovida-19 – kada pacijenti za nekoliko dana pređu od blago simptomatičnih do kapije smrti – čini emocionalnu pripremu teškom.

Ograničene posete bolnici čine zatvaranje i razgovore zamornim.

Rituali žalosti koji slede smrt takođe su okrenuti naopako, a sahrane su socijalno distancirane i smanjene.

Stalni podsetnici na virus mogu pokrenuti toksična sećanja i ponovo traumatizovati.

Magdalena Zolkos, filozofkinja sa Univerziteta Gete u Frankfurtu u Nemačkoj, kaže: sa „kolektivnom nesposobnošću obrade u sadašnjosti“, mrtvi „mogu da se vrate da progone, ali sa zakašnjenjem“.

Na bolničkim odeljenjima, sestre i lekari se suočavaju sa znatnim traumatičnim potencijalom.

Prema jednom istraživanju, nakon izolovanog rada sa pacijentima u kritičnom stanju, oko dvadeset odsto zdravstvenih radnika suočava se sa posttraumatskim efektima.

Svakodnevno okruženi smrću, ograničenjima resursa i živopisnim slikama cevi i mašina za održavanje života, radnici se suočavaju sa dodatnim elementom traume kroz „moralnu povredu“.

Kada je njihov identitet kao etičnih ljudskih bića doveden na sami rub odlukama ko živi, a ko umire.

Dobiti težak slučaj – sa procenom da svakom petom od milion obolelih pacijenata sa virusom treba hospitalizacija – takođe može biti znatna trauma.

Zastrašujući susreti sa smrću, tuga voljenih i sami karakteristični simptomi bolesti mogu biti preteški.

„Nemogućnost disanja najtraumatičniji je događaj koji možete zamisliti“, kaže Metin Basoglu, osnivač fakulteta katedre za traumatiku na Kings koledžu u Londonu.

„Jednostavno zato što tu ništa ne možete učiniti. Jednom kad ostanete bez daha, to je najbolji primer bespomoćnosti.“

Ovo je kvalitet koji toliko često potiskuje intenzivan stres u carstvo traume.

Ono što čini traumu Kovida-19 zaista „masovnom“ je njen uticaj na celokupno stanovništvo – uključujući one koji se nikada neće zaraziti virusom ili čak poznaju ljude koji ga imaju.

Za mnoge je mogućnost da dobiju smrtonosnu nevidljivu bolest, koliko god bila neostvarena, očigledno i suštinski zastrašujuća.

Mami ono što istraživači nazivaju „interoceptivnim strahom“: kada naš izvor stresa nije očigledna pretnja u spoljnom okruženju, već naša interpretacija telesnih (verovatno normalnih) mehaničkih procesa.

Pored toga, nasuprot sporoj stagnaciji života u „lokdaunu“, teško je shvatiti eksponencijalno širenje virusa.

Sam naš osećaj stvarnog života i njegovih ritmova je poremećen, a izveštaja iz prve ruke o iskrivljenom vremenu, „godini magle“ i rasejanom mozgu ima mnogo.

Ovome ne pomaže ni stalna medijska pažnja o Kovidu-19.

Prenos i ponavljanje vesti o pandemiji, iako su neophodne, rizikuju „zamensku traumatizaciju“, kada zastrašujuće priče izazivaju osećaj traumatičnog stresa kod onih koji nisu zaraženi bolešću.

Na primer, istraživanje psihoterapeuta koji su od pacijenata čuli za traumatična pandemijska iskustva otkrilo je da je oko petnaest odsto osetilo „visoke nivoe“ zamenske traume, dok se prosečni ispitanik suočio sa „umerenim nivoima“.

• Da li poznajete sebe tako dobro kao što mislite
• Planiranje u vreme korone: Izvor problema ili lek protiv stresa
• Pet stvari o kojima muškarci ne govore

To što okolina nije očigledna pretnja, deo je problema.

Uobičajeni svet – prijatelji, porodica, komšije, mesta koja čine normalnost – i dalje izgledaju i osećaju se istim, ali je preoblikovan kao prostor prepun fizičkih opasnosti.

Temelji našeg pogleda na svet – same stvari prema kojima bismo se okrenuli pod pritiskom opipljivijih pretnji – potkopane su.

To je „Kvaka 22″ na osnovnom nivou.

Dilema je takođe praktičnija.

U vremenima masovnih trauma, bilo tokom raketnih napada u Izraelu i Palestini, ili nemira u honkonškim kampusima, dokazi su jasni da su zajednički skupovi i društvene mreže neophodni za adekvatan oporavak.

Sa Kovidom-19, međutim, susret sa drugim ljudima je upravo ono što širi virus.

Lečenje masovnih trauma u jednom slučaju je u ovom – problem.

Još opipljivije, usporavanje globalne ekonomije stvoreno od strane Kovida-19 i zaključavanja, gurnulo je milione u neizvesnost.

Bankrot, nezaposlenost, životni planovi: nalazi iz recesije 2008. ukazali su na jasan i hroničan skok bolesti mentalnog zdravlja.

„Ako je jedna osoba nezaposlena, to je lična kriza značenja“, kaže Gilad Hiršberger, socijalni psiholog u Interdisciplinarnom centru Herclija, privatnom istraživačkom koledžu u Izraelu.

„Ali kada veliki procenat stanovništva ove zemlje više ne radi, onda to postaje kriza značenja za sistem.“

Za one koji još rade, novi prelazak na rad na daljinu može se pokazati suptilno traumatičnim.

„Definicija ko su oni se menja“, kaže Hiršberger.

Izloženost dece zamenskim i nezamenskim masovnim traumama je posebno kritična.

Budući da su njihova pripovedačka sidra manje čvrsta od odraslih, deca su istovremeno prilagodljivija, ali i osetljivija.

„Mogli bi razviti pogled na svet koji je prilično zastrašujući“, kaže Triki iz „Veća za traumu“ u Velikoj Britaniji.

„Znate, ‘Moji roditelji se ne snalaze. Svet je nebezbedan. Ljudi koji bi trebalo da brinu o nama ne rade svoj posao’.

A to će, ako ne budemo pažljivi, dovesti do trajnog bojenja vašeg pogleda na stvari. Često o tome razmišljam kao o sočivu.

„Imate sočivo kroz koje vidite svet, sebe i druge ljude. A događaji će ga obojiti. Uz dovoljno stresa, čak i kada su ti događaji prestali, nekim ljudima ostaje sočivo u boji.“

Ako su neka deca dugoročno traumatizovana, Kovid-19 rizikuje da postane međugeneracijski fenomen kada odrastu i rode sopstvenu decu.

Traumu mogli bi da prenesu podstičući nesvesnu imitaciju, namernog i svesnog uslovljavanja, ili čak možda epigenetiku, kada traumatični stres materijalno menja genetsko nasleđe (iako je istraživanje u ranoj fazi).

Studije australijskih Aboridžina, na primer, povezivale su razlike i niske ishode u završetku obrazovanja, zapošljavanju, smrtnosti novorođenčadi i drugim socijalnim pokazateljima sa talasima istorijskih trauma.

Možda je najveći problem masovne traume njena količina.

Kada se umovi hiljada (u slučaju Kovida-19, možda i desetina miliona) ljudi širom sveta traumatizuju u nizu, to vrši ogroman pritisak na infrastrukturu mentalnog zdravlja – i to usred socijalnih i ekonomskih teškoća koje obično prate sistemski šok.

„Kako“ i „šta“ za čisto psihijatrijski odgovor zahteva članak za sebe.

Rešavanje masovnih trauma takođe će zahtevati više od psihijatrije, upozorava Basoglu.

Razmera problema znači da bi alati za stvaranje značenja „trebalo da se isporučuju putem medijskih kanala: u pisanom obliku, u brošurama i video zapisima, dečijim kanalima, TV kanalima, novinama, svim informativnim putevima“.

Efekti masovnih trauma više su nego psihološki, kaže Basoglu, ali se šire kako bi uticali na društvo u širem smislu.

Jednom kada je veliki broj ljudi traumatizovan – njihovi odnosi su promenjeni, njihova veza sa širim društvenim sistemima puca, njihova funkcija građana je narušena – „oni imaju socijalne efekte, oni imaju ekonomske efekte, oni imaju političke efekte“.

Na primer, studija o preživelima masovne traume u Kini otkrila je da je njihovo političko učešće trajno smanjeno.

Masovne traume mogu čak stvoriti kolektivnu čežnju za snažnim vođama, ubrzavajući autoritarnost i podstičući uslove za ishitrene, naizgled odlučujuće političke odgovore.

I kao fenomen koji utiče na grupu, masovna trauma menja i aktivira suptilnije načine na koje su grupe povezane: drugim rečima, kamen temeljac stvaranja značenja, nezavisna promenljiva traume, na nivou grupe.

• Kad smrt postane statistika: Zašto su ljudi oguglali na tragedije
• Korona virus, samoća i usamljenost: Najteže je onima koji nisu birali da budu sami
• Finska ponovo najsrećnija zemlja na svetu, zemlje Balkana u prvoj polovini liste

Grupe protiv pojedinaca

Socijalni psiholozi su ih nazvali „osnovnim tkivima društvenog života“: priče o zajedničkom poreklu, očekivanja od ponašanja, rituali, zajedničke institucije i društveni prostori, osećaj sudbine, njihov odnos sa „onim drugim“, i ko je „onaj drugi“.

Paralelno sa traumatizovanom osobom, čija su sopstvena psihička tkiva razbijena na komade, masovna trauma rizikuje udarac po društvenim tkivima grupe, i to tako težak da bi moglo da bude ugroženo njeno suštinsko „ja“.

Džefri Aleksander, sociolog sa Jejla, primetio je uticaj Kovida-19 na suptilne i štetne načine.

Na primer, američka socijalna tkiva proždire „osećaj haosa, nekontrolisanost, kao da se zemlja raspada“ prouzrokovana pandemijom, kaže on.

Američka masovna trauma bila je dvostruka stvar, sugeriše Aleksandar.

Protesti „Crni životi su važni“ u maju, u kombinaciji sa rastućim znanjem o oštrim rasnim nejednakostima u smrtnim slučajevima od virusa, doveli su do toga da se Kovid-19 preklapa sa dugogodišnjim istorijskim traumama oko rase.

Dokazi ukazuju da se obojeni ljudi, a posebno crni Amerikanci, suočavaju sa međugeneracijskim traumama rasizma i diskriminacije.

Ovi događaji izazvali su strah od kaskadne kolektivne traume sa štetnijim implikacijama.

U nekim slučajevima masovne traume, socijalna tkiva grupe mogu se prilagoditi i prevazići ih.

Ako je masovna trauma izričito povezana sa grupnim identitetom, ona može, nakon nekog vremena uništavanja i pomeranja, pružiti nezamenljivi sastojak za novu rundu stvaranja značenja.

Koristeći primer Holokausta, Hiršberger je napisao da odnos grupe sa traumom i njihov pokušaj da je prevaziđu, obrade i ugrade u rituale i razgovore „postaje epicentar identiteta grupe“.

Jasno je, međutim, da Kovid-19 nije egzistencijalna pretnja pojedinačnim grupama poput Holokausta.

Deo njegovog traumatičnog profila je globalnost virusa.

Ipak, u našem traganju za smislom, pozivanje na nacionalne i regionalne mitove bilo je prilično često.

U Engleskoj se često koristi iskustvo „Blica“ – kamena temeljca „nacionalnog pamćenja“, koji je osmišljen da ojača toliko potrebna osećanja zajedništva i komšijskog gesta.

Rasprave o Drugom svetskom ratu, možda i naša najsporednija referentna tačka, takođe su česte, kao i opšti pojam vođenja rata protiv virusa.

Bivši predsednik Tramp uporedio je Kovid-19 sa napadom na Perl Harbor 1941. godine i katalizovao dugogodišnje klišeje Kine, „druge“, kao zemlje bolesti.

• Zašto je prihvatanje promena ključ dobrog života
• Da li će „Zumansa“ zauvek promeniti ljubavne sastanke

Problem zaborava

Možda se, više od svega ostalog, trajne socijalne opasnosti masovnih trauma sastoje u zaboravljanju.

Kada ostane neobrađena, neprodiskutovana, možda aktivno potisnuta, socijalna tkiva grupe ostaju poremećena i nezalečena.

Pojedinačna trauma gradi se neopaženo i gnoji se ispod pukotina.

U Libanu je viđeno da ratom pogođene zajednice zauzimaju „sekvencijalnu traumatizaciju“ ili cikluse „hiper-uzbuđenja“ i „umrtvljivanja“, kao što su traumatizovale izbegličke grupe u Siriji i Palestini.

Izloženi podsetnicima na neprerađenu traumu, pojedinci mogu delovati u napadima agresije i anksioznosti.

Ili, u nadi da će sprečiti ponovno izlaganje pokretačima, oni mogu delovati „izbegavanjem, apatijom ili pasivnošću“.

Na nivou grupe mogu postojati ciklične epizode nasilja i agresije prema drugima, praćene povlačenjem.

Ponekad se zvaničnici mogu pretvarati da se prvobitni traumatični događaji nikada nisu desili, uključujući cenzuru školskih udžbenika.

U delikatnoj politici novog rukovodstva, takvo zaboravljanje – fatalno privlačno za traumatizovane zajednice – može stvoriti posebno moćan pokretač prigovora i socijalne napetosti.

• Kako je strah od korona virusa promenio našu psihologiju
• Može li nešto dobro da proistekne iz sveta prevrnutog naglavačke

Imajući ovo na umu, možda je iznenađujuće da se Kovid-19 opasno lako može zaboraviti.

To barem sugeriše istorija.

Poslednja globalna pandemija, grip iz 1918. godine, toliko je zarobljen u nacionalnim sećanjima da su ga komentatori nazvali „zaboravljeni grip“.

Najmanje pedeset miliona ljudi je podleglo virusu širom sveta, ali čini se da na površini nema tragova u očima javnosti naših društvenih tkiva.

Umetnost, književnost i memoari, na primer, česti su kamen temeljac za pamćenje.

Ipak, čini se da grip 1918. godine, nije podstakao mnogo pažnje.

Pažnja medija je presušila, a javna obeležavanja bila su mala.

Osim na Novom Zelandu, nijedna zemlja nije pokrenula nijedan nacionalni memorijalni proces, bilo da su to statue, postolja, spomenici, dani sećanja, minuti ćutanja ili drugi instrumenti.

Martin Bejli, društveni sociolog sa Londonske škole ekonomije, pregledao je arhive u Velikoj Britaniji, gde je umrlo oko 250 000 ljudi.

„Nisam mogao da nađem nijedan dokaz bilo kakve javne komemoracije“, kaže on.

„A odsustvo komemoracije značilo je da je sve nestalo u javnom sećanju, u pisanju istorije.“

Do 1935. godine, medicinski istoričari suočiće se – neki razumljivo zbunjeni – sa zaboravom gripa 1918. godine.

Decenijama kasnije, aktivisti u epidemijama AIDS-a i ebole preduzimaće dodatne napore u sećanju, svesni da su klizili iz istorijskog ugla.

A zašto se grip 1918. godine, tačno „zaboravio“, složeno je pitanje istorije.

Glavni uticaj Prvog svetskog rata, priznaje Bejli, ne može se potceniti.

Ali, naredne pandemije, poput 1957. i 1968. godine, nisu se obeležavale i zapamtile, uprkos tome što su odnele desetine hiljada života na globalnom nivou.

To što neprestano zaboravljamo na pandemije, u stvari se ogleda u njihovoj prirodi.

Prisećanje i značenje pandemijske traume je teško jer, u poređenju sa drugim vrstama masovnih trauma, smrt od bolesti jednostavno nije toliko „rečita“ ili „narativna“.

Da li imaju „poentu“, poput smrtnih slučajeva iz rata?

Ko je neprijatelj kojeg smo pobedili kad je neprijatelj unutra?

Koju neposrednu priču izaziva pandemija u glavama ljudi?

Koja je upozoravajuća priča „nikad više“?

• Šta znače naši snovi
• Zašto bindžujemo serije

Drugim rečima, pandemije su retko veleprodajni „problemi izvršenja“, kada trauma proizilazi iz jasnih i zlonamernih odluka određenih pojedinaca i grupa.

Zbog toga je odgovor na pitanje „kako, zašto i ko“ stoji iza traume utoliko izazovniji.

Iako je ljudski faktor igrao ulogu koja se ne može osporiti u njenom širenju, „niko ne pokušava da zarazi sve Kovidom-19″, kaže Hiršberger.

„To je samo nešto što je proizvod kako živimo i čitavog čovečanstva“.

Koliko god je teško bilo sprovesti, ne obeležavanje je odluka sama po sebi.

Od samog početka, to čini zaborav verovatnijim – sa pratećim rizicima za mentalno zdravlje i socijalnu koheziju.

Neuspešno obeležavanje čak može uticati na našu spremnost za buduće krize.

Usred pandemije 1957. godine, posmatrači su primetili da smo „potpuno propustili naučiti lekcije iz 1918. godine“, kaže Bejli.

A sa zaboravljenom 1957. godinom, on sugeriše da bi naša svest o pandemijskom riziku – i naš odgovor na Kovid-19 – bili znatno poboljšani da smo aktivno pokušavali da se setimo sopstvene prošlosti.

Nacionalna komemoracija je još važnija.

Nudeći stvaranje smisla i kanala za tugu, obrađuje se masovna trauma na sopstvenoj skali.

Obeležavanje od vrha prema dole samo je poboljšano u kombinaciji sa pristupima odozdo prema gore – umetnost, lokalni spomenici, digitalne arhive i jednostavno lična sećanja ljudi – sada se mogu deliti više nego ikada, sekundom za sekundom, pomoću društvenih medija.

Napori za obeležavanje Kovida-19 su u toku i već izgledaju obećavajuće.

U Velikoj Britaniji, usred složenosti i zamućenog karaktera pandemije, čini se da će se nacionalni narativ usredsrediti na ulogu zdravstvenog sistema NHS-a i ključnih radnika: okvir za stvaranje značenja koji je višestranački, duboko simboličan i bogat društvenim poukama.

Kao i obeležavanje tokom trajanja pandemije „Aplaudirajte za negovatelje“, minut ćutanja proglašen je za veče 4. jula, pre rođendana NHS-a sledećeg dana.

Bilo je poziva za postavljanje spomenika „999″ u centralnom Londonu, spomenika radnicima NHS-a u Nacionalnoj botaničkoj bašti i spomen mesta preminulim radnicima u saobraćaju na stanici Viktorija.

Zajedno sa Ketrin Milar i Juna Hanom na LSE-u, Bejli želi da „zajednički umrli“ od Kovida-19, kao veća masa nacionalnih trauma, bude i eksplicitno prepoznata.

Preporučili su nacionalni dan sećanja na Kovid-19 za Ujedinjeno Kraljevstvo sledeće godine kao „ključno područje za vladinu politiku“.

„Zaista nam je stalo da to bude dan kada se od ljudi ne očekuje da rade“, kaže Milarova.

Vladinim pritiskom na nacionalno dugme za pauzu „stvorilo bi efikasan način da se formalno održi baza u javnom razgovoru i kolektivnom iskustvu da se prepozna gubitak, trauma i patnja“.

Osim toga, pandemija je toliko održiva, tako dugotrajna, da joj je preko potreban „oslonac“, sugeriše Milarova.

Bio bi to krajnji rok da se obeleži horizont i uravnoteže prošlost i budućnost.

Prekretnica?

Kovid-19 je masovna trauma kakvu nikada ranije nismo videli.

Naša najsloženija društvena proširenja i gradivni elementi naše lične stvarnosti obojeni su neizbrisivo.

Načini na koje živimo i radimo zajedno, i gledamo jedni na druge kao na obične građane: sve znači nešto drugačije u virusnoj eri i sa potencijalno traumatičnim efektom.

Sve pandemije se međutim završavaju. I ova će.

Ali zaboraviti traumu, krenuti dalje i ne obazirati se na to neće nam pomoći.

To bi bila loša usluga za istoriju i naš um.

Možda i loša usluga za budućnost.

Pogledajte video o zagrljajima u vreme pandemije

• ŠTA SU SIMPTOMI? Kratak vodič
• MERE ZAŠTITE: Kako prati ruke
• KOLIKA JE SMRTNOST? Saznajte više

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk