Svetski dan bezbednosti na radu: Epidemija nebrige i improvizacije

Na Svetski dan bezbednosti na radu, koji se obeležava od 28. aprila 2003. na inicijativu Međunarodne organizacije rada, stručnjaci i sindikalci ukazuju da je virusna epidemija u Srbiji dodatno pokazala ogroman raskorak između zakona i prakse i jasnu razliku između odgovornih i neodgovornih poslodavaca, navodi se u tekstu objavljenom na portalu UGS Nezavisnost.

Najvažnije i najtragičnija je promena koju je prouzrokovala epidemija, jer je među više od 6.280 zvanično preminulih zbog kovida–19, najmanje trećina zaposlenih, među kojima i više od stotinu lekara. Sindikati i profesionalna udruženja veliki deo odgovornosti za takvu smrtnost u radno aktivnom stanovništvu nalaze u nespremnosti države i njenih institucija. U tom kontekstu navode da se još ne zna kada će biti usvojen novi zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, koji je u skupštinskoj proceduri još od kraja 2019. godine.

Prema podacima Ministarstva za rad, u prošloj epidemijskoj godini u Srbiji je na radnom mestu smrtno stradalo 47 osoba, od kojih svaka treća u građevinarstvu, 19 odsto ih je bilo u industriji, 16 procenata u agraru, a isto toliko stradalih bilo je u saobraćaju i skladištenju. Zbog smanjenih ekonomskih aktivnosti manji je bio i broj poginulih u odnosu na 2019, kada su zabeležena 54 smrtna slučaja.

U 2020. godini broj inspekcijskih nadzora povodom smrtnih i teških povreda na radu smanjen je za 12 odsto u odnosu na 2019. godinu, kada su izvršena 33 nadzora povodom smrtnih slučajeva na radu i 16 inspekcijskih nadzora povodom teških povreda na radu sa smrtnim ishodom.

Utvrđeno je da su najčešći uzroci povređivanja nebezbedan rad na visini i na nepropisno montiranim skelama, nekorišćenje propisanih sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu, nepropisan rad sa opremom, neosposobljenost radno angažovanih za bezbedan rad, angažovanje znatnog broja lica na „crno“…

Vera Kondić, viši savetnik UGS Nezavisnost za bezbednost i zdravlje na radu, kaže da se stanje u toj oblasti nije poboljšalo, odnodno da je epidemija dodatno pokazala da se norme u praksi ne poštuju.

– To se naročito videlo u periodu vanrednog stanja i ‘lutanja po mraku’ u vezi sa reagovanjem na pojavu virusa, kada su se neki poslodavci pravili ‘ludi’, na primer u kompaniji Jura, svesno rizikujući zdravlje i živote zaposlenih i to ne samo neizdavanjem ličnih zaštitnih sredstava, već i načinom organizacije posla i nepoštovanjem drugih mera – izjavila je Kondić, koja je članica radne grupe za izreadu novog zakona o bezbednosti na radu.

Na pitanje da li je sve što se dešavalo pokazalo da ni stari, a ni predlog novog zakona nisu u skladu sa problemima u praksi, naša sagovornica objašnjava da promena Zakona o bezbednosti na radu nije toliko prioritet, već je najvažnija primena i kontrola koja počinje od Inspekcije rada i završava u neefikasnim sudskim postupcima.

Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), takođe član pomenute radne grupe, ističe da sindikalci još od 2010. vode aktivnosti i kampanje upozoravajući državne organe i poslodavce da su bezbednost i zdravlje na radu na veoma niskom nivou.

– O tome svedoči veliki broj tragičnih nesreća, prosečno oko 50 zaposlenih godišnje pogine na poslu, a 800 se povredi. Pored toga, broj profesionalnih bolesti koji se godišnje evidentira se može izbrojati na prste jedne ruke. Sve to je posledica velike pravne nesigurnosti i društvene neodgovornosti, veoma izraženog rada ‘na crno’ i gotovo nikakvih ulaganja u bezbednost na radu – ističe Vuković.

Naš sagovornik ocenjuje da sve to utiče da se bezbednosti i zdravlju na radu pristupa formalistički.

– Štancuju se razni akti o proceni rizika, a zaposleni se ne obučavaju, ni teorijski ni praktično za bezbedan rad i ne pripremaju se za moguće rizike – objašnjava Vuković.

Profesori Fakulteta zaštite na radu u Nišu Momir Praščević i Ivan Krstić, takođe članovi radne grupe za izradu novog zakona o bezbednost na radu, ukazuju da postgojeći zakon treba da se menja zbog usklađivanja sa međunarodnim obavezama, ali da je najbitnije to da novi zakon suštinski ne bude kao prethodni – „polumrtvo slovo na papiru“.

Praščević i Krstić ukazuju da u Srbiji približno 400 hiljada privrednih subjekata kontroliše samo 247 inspektora za rad. To znači da jedan inspektor rada „pokriva“ više od 1.550 preduzeća. Stručnjaci navode da je neophodno više pažnje posvetiti organizaciji poslova zaštite na radu.

Preporuka je, zavisno od vrste delatnosti, da poslodavac koji upošljava od 251 do 500 zaposlenih, angažuje najmanje dva saradnika za bezbednost i zdravlje na radu, firme sa 500 do 1000 zaposlenih treba da imaju najmanje tri takva saradnika a kompanije sa više hiljada zaposlenih treba da imaju najmanje još jednog saradnika na svakih 1000 zaposlenih.

_________________________________________________________________________