Nemanja Milunović: Zbog Željka Obradovića sam prvo trenirao košarku

Malobrojni su fudbaleri kao što je Nemanja Milunović. Ne samo zbog igračkih kvaliteta, bez kojih evidentno ne bi imao priliku da postane član Crvene zvezde…

Gorostas iz Čačka od 2015. godine zna samo za titule. Do beloruskog fudbala došao je na mala vrata, kad se ima u vidu da je u BATE stigao kao kapiten Mladosti iz Lučana

Ali, trag koji je ostavio u višestrukom šampionu Belorusije, kandiduje ga za najboljeg Srbina u žuto-plavom dresu. Nije se provereni štoper na tome zaustavio  – nastavio je da niže trofeje i u Crvenoj zvezdi.

Sudbina je htela da mu proba u BATE Borisovu bude baš protiv Zvezde i njegovog Čačanina Darka Lazovića.

– Bili smo u Beleku na pripremama. Duel sa Zvezdom bio je drugi pripremni za BATE. Stigao sam u klub par dana pre utakmice. Još se sećam partije. Znao sam da moram da dam maksimum i kako me gledaju jer sam došao iz Lučana, ne tako velikog kluba u tom trenutku za Beloruse. Nisam možda ni odigrao na vrhunskom nivou, ali poenta je da su videli što su hteli i zadržao sam se u Belorusiji – skroman je Nemanja Milunović.

“Nije mogao” Milunović bez srpskih klubova tokom karijere u Belorusiji.

– Prve godine za ulazak u Ligu šampiona igrali smo protiv Partizana odlučujući meč, dve kasnije bili u grupi sa Crvenom zvezdom.

Povreda hrskavice, operacija u Rimu i osam meseci bez fudbala pokvarili su planove i doveli u pitanje karijeru:

– Povreda se dogodila u šestom mesecu trudnoće supruge sa prvim detetom. Kao što fudbal donosi puno lepih trenutaka, tako su i povrede sastavni deo njega. Kad prođu,  shvatite koliko jačaju mentalni sklop i koliko vam je bog dao da ojačate kao ličnost. Tad vidiš koliko ti znači podrška supruge, porodice i  prijatelja. Razmišljao sam o prekidu karijere, jer, kažu – koliko propustiš, toliko ti treba da se vratiš u pravu formu. U periodu oporavka, nisam mogao da savijem nogu mesec dana. Sve mi je prolazio kroz glavu, ali želja prema fudbalu i da potrčim ka lopti je preovladala.

Čuvanje Ričmonda Boaćija protiv Crvene zvezde bila je Milunovićeva verovatno najbolja partija, istovremeno i preporuka da jednog dana obuče crveno-beli dres:

– Iskreno, jeste u grupnoj fazi. Tadašnje Boćkove igre su bile sjajne. Zajedno sa Kangom pravio je ozbiljnu razliku. Tražio je dubinu u prostoru, znali smo da od njih dvojice preti najveća opasnost. Stručni štab je dosta dobro skautirao, mi iz odbrane dobro smo se postavljali u odnosu na Boaćija. Moguće da je taj meč “zapao za oko” ljudima iz Zvezde da me angažuju… Pošto nisam došao u prvom prelaznom roku, imali su vremena da me prate još više i do saradnje je došlo.

Na Ričmondu Boaćiju, Milunović se dokazao. Zatim otkrio ko su za njega napadači bez premca.

– Ubedljivo najteži za čuvanje su Suarez i Levandovski. Urugvajac deluje kao da ne trči,  stoji i čeka situaciju za gol. Ali, ako ga ostaviš bukvalno pola metra, kažnjava kao Levandovski. Poljak je uradio naizgled nemoguće na Marakani, dao je četiri gola.

Dolaskom u Crvenu zvezdu, ostvario je mnoge snove:

– Bilo je lepih i loših trenutaka. Uvek kažem da je Zvezda specifičan klub. Svakom igraču je period adaptacije jako bitan. Ne tražim alibi. Ali, zbog preporuka i nivoa koji su ljudi videli kod mene, narod je tražio nešto više. Normalno da postoji pritisak, sastavni je deo fudbala. Imao sam podršku rukovodstva Zvezde i saigrača. Svlačionica je nešto najbitnije. Ključ rezultata i uspeha prethodnih godina je drugarstvo.

Otkrio je i koliko dobra atmosfera krasi crveno-beli tabor.

– Borjan me je nedavno pitao koliko imam titula. Odgovorio sam: sedam zaredom, on ima četiri. Počeli smo da se prepiremo ko ima više, jer je on osvajao i u Ludogorecu. Zaključili smo da smo skoro podjednaki. Borjan je sakupio osam tokom karijere…

Nošeni atmosferom Milunović i drugovi možda dođu do toliko čekane duple krune osvajanjem kupa 25. maja.

– Direktno je teško objasniti zašto dosad nismo osvojili duplu krunu. Znam  koliko svi zvezdaši i mi u klubu željno iščekujemo pehar Kupa. Takođe, možemo ove godine da uđemo u istoriju kao ekipa koja nije izgubila celo prvenstvo i to su stvari koje iz nas izvlače stalno maksimum.

Milunović senior je zbog druženja sa trofejnim košarkaškim trenerom Željkom Obradovićem sina prvo odveo pod obruče.

– Tata je bio košarkaški nastrojen, odrastao je sa Željkom Obradovićem na školskom poligonu u kraju, gde živimo. Zbog Željka svi klinci su se ,,ložili“ na košarku. Uz oca sam krenuo da igram prvo košarku, ali sam sa šest godina prešao da treniram fudbal. Bio sam talentovan za sve sportove, igrao rukomet, odbojku za školu, trčao sam u OŠ. Uvek sam bio sportski čovek. U slobodno vreme malo pratim košarku.

Sportski žurnal