Živim dobar život: Puriša Đorđević dobitnik počasne nagrade „Beogradski pobednik“ na 49. Festu

Naš legendarni reditelj Mladomir Puriša Đorđević upriličio je akreditovanim novinarima na 49. Festu nesvakidašnju poslasticu: promišljanja o filmskoj estetici svog starijeg i takođe čuvenog kolege, Sergeja Ejzenštajna. On se posebno osvrnuo na njegov film „Štrajk“ za koji je rekao da bi ga trebalo emitovati svakog dana umesto Dnevnika na RTS-u.

Sergej Mihajlovič Ejzenštajn (Сергей Михайлович Эйзенштейн, 1898-1948) bio je sovjetski reditelj i filmski teoretičar. Nemi film „Štrajk“ iz 1925. je njegovo prvo dugometražno ostvarenje. Kasnije te godine režirao je svoj najpoznatiji film, „Oklopnjača Potemkin“, a čuven je i po istorijskim epskim ostvarenjima „Aleksandar Nevski“ (1938) i „Ivan Grozni“ (1944).

U filmu „Štrajk“ reditelj prati štrajk radnika u jednoj fabrici 1903. i njegovo gušenje. Jedna od najčuvenijih sekvenci je ona u kojoj je nasilje nad radnicima ispresecano snimcima klanja stoke.

Puriša Đorđević se posebno zainteresovao za Ejzenštajna tokom boravka u Moskvi 1967. kada je bio gost upravnika Biblioteke „Sergej Ejzenštajn“.

– Bio sam gost upravnika biblioteke Nauma Klajmana koji „Devojku“ i „San“ (Purišine filmove, prim.nov) prikazuje studentimma režije. Pokazuje mi sva dela Ejzenštajna koja se nalaze u biblioteci. Predstavlja mi četiri toma, od kojih je svaka knjiga teška četiri kila, u kojima se nalaze biografija reditelja, svi njegovi zapisi, scenarija i knjige snimanja, sa mnogo fotografija – objasnio je Đorđević.

Jednu knjigu, „Ejzenštajnova estetika“ Vječeslava Ivanova, Đorđević je poneo sa sobom i na njoj je i zasnovao današnje izlaganje.

– Od šezdeset sedme čuvam ta četiri kilograma Ejzenštajnove knjige kao jednu od najvećih dragocenosti i da bih ponešto razumeo tražim odgovore u njegovim filmovima. Dok ovo pišem, da bih bio bolji, uz izvinjenje Ejzenštajnu što ne mogu da ga prevedem, puštam disk sa njegovim filmom „Štrajk“. Gledam i čudim se jer „Štrajk“ je priča u kojoj proletarijat ne pobeđuje. To je priča iz carske Rusije i kadrovi iz nje lete, šamaraju me i duboko uzbuđuju. I teraju na pitanje zašto se ovaj film ne prikazuje kod nas umesto Dnevnika RTS-a – saopštio je naš reditelj.

Đorđević se osvrnuo i na to kako je Ejzenštajn, u sam osvit Dugog svetskog rata, posle pakta Staljina i Hitlera o nenapadanju realizovao jedno umetničko ostvarenje.

– Godina je 1940. Hitler je u Parizu gledao Ajfelovu kulu. Razmišlja da za nastavak rata i pobedu nema dovoljno hleba i cigara za vojnike. Treba mu neko ko je bogat, a u to vreme Rusija i Staljin bili su isto ono što Nemačka i Hitler. Staljin i Hitler plašili su se jedan drugoga i ne zna se čija je bila ideja, tek, odlučeno je da se u Boljšoj teatru postavi opera „Valkira“. Hitler je uživao slušajući muziku Vagnera, a Staljin je voleo operu jer je imao Ejzenštajna – naveo je Đorđević.

Staljin je, naime, zamolio Ejzenštajna da režira „Valkiru“. Bio je to Ejzenštajnov povratak pozorištu posle 15 godina i njegova prva režija opere. Puriša nam otkriva kako je veoma važnu ulogu igralo drvo jasena. Ovakva slika drveta, božanstva, jedna je od najčešćih slika u mitologiji mnogih zemalja i naroda, dodao je Puriša i dalje nastavio da obrazlaže:

– Drvo je model sveta. Ako je Vagner ostvario svoju strukturu u muzici analizom mita kroz muziku, onda je Ejzenštajn sličan zadatak rešio tako što je drvo postalo centralna slika u interpretaciji opere. To drvo, u režiji Ejzenštajna i po njegovoj zamisli, nije više stub čija je svrha da podržava krovne grede, već moćno drvo života koje svojom tamom drži svetove, koji su gnezda u njegovoj bujnoj krošnji. Prema Ejzenštajnu drvo predstavlja boga.

„Visoke grane dopirale su do samog nebeskog svoda, uzdizale su se usred crkve i rasle. Stablo je postalo toliko džinovsko da je crkva pukla kao tesan kaiš. To džinovsko drvo doseže do samih zvezda. Suma njegovih grana sastoji se od ljudskih udova, ženske se kose vijore u drvetu“ – naveo je Puriša Ejzenštajnov citat.

Kada se nalet uragana obrušio na crkvu, sve je otišlo u prah, jedino je drvo života „probilo nebo i preraslo u zvezdu“.

– Eto kako je Ejzenštajn razmišljao o drvetu: Postavite drvo da biste videli boga. Drvo je bog. Ako vam nešto treba, obratite se drvetu i drvo će vam pomoći – zaključio je Puriša.

On je potom naveo i svoju posebnu vezu sa jednim drvetom kruške koje se nalazi između Čačka i sela Banjica. Ta kruška je bila nasred polja gde su se često sukobljavali partizani i četnici i puna je metaka. Puriša je snimio priču o tom drvetu, ali je film danas izgubljen.

– Dao sam ga „Filmskim novostima“ i nestao je. Ali, vidite da sam bio blizu Ejzenštajna – istakao je naš reditelj.

U svetu filma, Đorđević je proveo zavidnih 73 godine. U filmografiji ima 18 dugometražnih igranih ostvarenja, pet TV filmova i više od pedeset kratkih. Objavio je tri drame, deset romana, dobio pregršt domaćih i međunarodnih nagrada od Venecije, preko Moskve do Rio de Žaneira.

– Nagrada Festa me je prijatno iznenadila jer dugo vremena nisam imao nikakav odnos sa festivalom, a ni oni nisu imali razloga da se sretnu sa mnom. U međuvremenu, ja živim veoma dobar život. Mada, malo mi je neprijatno što sam na Đurđevdan, 6. maja, dobio još jednu godinu. Ne znam hoćete li moći da izračunate koliko je to ako vam kažem da sam rođen 1924. godine – kazao je ovaj vrcavi 97-godišnjak izmamivši još jednom osmehe i aplauze od prisutnih.