Prethodni članak
Povodom 18. maja dana borbe protiv nasilja nad ženama
Nasilje nad ženama i decom!!! Zašto, zbog čega???
MODRICE SU BELEG NA DUŠI
MEDALJE PORAZA JEDNE ŽENE
18. maj, dan kada se pali alarm, pišu tekstovi, plasiraju brojne istinite priče, alaudirajući na najgnusniji čin koji može jedna žena da doživi, a to je nasilje.
Zarad toga svaki dan nam mora biti 18. maj, bez presedana, jer svaki dan bar pet žena bivaju maltretirane i zlostavljane. Nasilje nije samo fizička tortura, već postoji i psihičko, emotivno i verbalno zlostavljane.
Svaka modrica je beleg na duši, medalja poraza, gubitak dostojanstva, zalivene rekama suza. Zašto, zar treba tako?! Odgovor je …NE.
Kada govorimo o nasilju u porodici, nasilju nad ženama, moramo pre svega jako ozbiljno shvatiti, da je to ujedno nasilje nad celom porodicom. Deca nasilnika, najčešće i sama postaju nasilnici, vođeni modelom života koji vremenom usvajaju, jer neznaju za bolji.
Žene koje trpe nasilje, bez podrške, ostaju u takvoj destruktivnoj zajednici, jer su od strane zlostavljača uskraćene finansijski, odgurnute od prijatelja i porodice, bez zaposlenje, sve to kako bi u kućnom zatvoru i robiji stvorenih od strane nasilnika, postale i ostale nemoćne, pokorne, ponizne, nevidljive i predmet iživljavanja.
U većini slučajeva, nije lako prepoznati žrtvu nasilja u porodici, jer naizgled mnoge porodice izgledaju idilično, čak su neki od zlostavljača jako pristojni u javnosti, uz svu moguću usmerenu pažnju i nežnost ka svojoj supruzi, čije oštećeno lice prikriva gomila pudera i korektora, skrivajući tragove batina, dok im kod kuće ređaju uvrede i modrice.
Tu je ključni faktor okolina, komšiluk jer vika, galama i sve što prati nasilje, čuje se itekako. Na nama je da prijavimo, jer pretvarajući se da ne čujemo i okretanjem glave, postajemo samo saučesnici tog istog nasilja.
Tog istog nasilja u kome je veliki broj žena izgubilo živote, mnogo dece je ostalo bez majki.
Sam proces nasilja u porodici počinje po istom šablonu, prvo kroz brojne kritike, neprijatna prigovaranja, ljubomorne drame(kratka ti je haljina, zasto si se tako našminkala- za koga, gde gledaš tamo, kome se smeškaš, kako to sediš…), konstantna verbalna bockanja i pridikovanja, zatim nakon određenog vremena kreće škripa zuba na javnim događajima i mestima(kada ti uz osmeh i kroz stegnute zube pridikuje Bog sveti zna šta), povišen ton, unošenje u lice, vika, galama, dreka, sve učestalije svađe i rasprave pa čak i zvog najbanalnijih stvari, onog momenta kada dođe do neke situacije gde žena pokuša da na najsmireniji način skrene pažnju da to nije ispravno, da nema razloga i da usput deca sve slušaju i vide, tada se sujetno nestabilna i destruktivna muška gromada-probuđena zver odlučuje na udarac, nakon kojeg sledi drugi, treći…stoti peti. Tu je kraj!!!
Nakon prvog šamara(udarca), dolaze i ostali, nemojte se zavaravati rečenicom:
– Neće se više ponoviti, pokajao se, pati, tuguje…!!! – tako samo lažete sebe i ulazite u još veći krug pakla.
Kakav je to život i ko ste vi, ako Vam neko uskraćuje da imate prijatelje, da radite posao koji volite ili bilo koji već morate, da lepo izgledate, određujući vam model i dužinu haljine kao i visinu potpetice, boju laka, količinu šminke, kada i kako da se smejete, gde da izlatite, šta da pijete usput praveći vam scene jer vetar nosi vašu kosu na stranu koja njemu nije po volji…pa molim vas, koliko neko treba biti slep da toleriše tako nešto.
Na prvi signal da se u najavi pored vas nalazi zlostavljač i nasilnik, koji ima potencijala da vam porodicu, decu i vas same ugrozi i pretvori u žrtve nasilja u porodici…“bežite“, kako god znate i umete, samo bežite od takvog.Jer nasilje nije samo fizičko, psihičko i verbalno umeju još više da zabole!!!
STOP nasilju u porodici!!! #byMajaAS
Piše: Maja Jovanović-Raković
_________________________________________________________
Sta ce selo kad nestane mene o kome će da pričaju žene